Ирска се смеши Европи

Док сам почетком октобра боравио у Ирској, када је ова земља са 4,2 милиона становника гласала за сложен и наметљив нови устав ЕУ, помислио сам на Србију.Око 67 одсто ирских бирача прихватило је тај устав, што је значајна промена у односу на 53 одсто бирача, колико је исту реформу одбацило 2008. Отприлике у исто време супротно се догодило у Србији, где је подршка ЕУ опала са 74 одсто на 60 одсто.

Било је и изненађујућих аналогија: велика већина и Ираца и Срба види у ЕУ комбинацију спаса и уточишта у тренутку рецесије. За многе је она, чини се, и једна врста политичке сигурносне мреже.

Сем тога, и у Ирској, која је ушла у ЕУ 1973. и у Србији, која покушава да јој се придружи већ скоро деценију, читав концепт „уније” земаља у европском простору под великим је облаком мита и пропаганде.

Када сам 1971. био у Ирској као дописники питао људе о тадашњем Европском заједничком тржишту, Брендан Линк, фармер из Тулаганоге, рекао је: „Европљанин? Ја сигурно нисам!.. Ми географски јесмо у Европи, али смо по обичајима довољно далеко да кажемо да смо Ирци. Не маримо за једнообразност”.

Оваквих ставова било је све мање како је Ирска доживљавала економски успон између 1995. и 2007, популарно названа „келтским тигром”, иако промена није била довољна да бирачи први пут прихвате реформу ЕУ . Била је потребна светска рецесија удружена са великим пропустима владе да Ирци промене мишљење, суочени са растућом незапосленошћу, крахом фирми и тржишта станоградње.

Ирци су почетком октобра гласали, у суштини, празним новчаницима. Брендан О’Конор, колумниста „Сандеј индипендента”, написао је да је његова нација запомагала „Привиј ме на своје груди, мама Европо” и да је та молба заправо значила: „Хоће ли нас неко коначно узети? Било ко? Не маримо ако сте Европљани и ако вам не верујемо...”.

Што се тиче Срба и Србије, они су постали суштински део Европе пре 800 година у религији, архитектури, правном мишљењу и осталим цивилизацијским категоријама. Ипак, отоманска окупација је то практично избрисала. Чак и сада многи германски и неки амерички интелектуалци склони су да Србе посматрају мало другачије од осталих (такву репутацију кроз историју деле са Ирцима).

Имам утисак да је за многе грађане – не само Србе или Ирце – основни проблем чланства у ЕУ њихов идентитет.

Наравно, сјајно је кад можеш да путујеш свуда. У Ирској сам упознао младе људе из Литваније, Пољске, Словачке, Мађарске, Гане и Тајланда, који су дошли да нађу посао и да га сачувају. Сви кажу да су добро примљени, али већина ће се вероватно вратити у домовину. У Ирској је оригинални ирски галски језик постао безмало обавезан, без обзира на то што и даље преовлађује енглески.

Срби са својим јединственим писмом и језиком имају сличне проблеме у погледу придруживања Европи. Они морају и тражиће начине да сачувају свој идентитет у новим околностима на свом делу континента.

Уосталом, откад се Европа сматра континентом? У енглеским списима с почетка 17. века чак је и Ирска називана „континентом”. У општој употреби континент означава велику земљишну масу као што су Европа или Африка тек од почетка 18. века. А опет, и данас је дискутабилно где се Европа завршава на истоку и где почиње Азија.

У међувремену, дефиниција Ирске зависиће од Ираца, а дефиниција Србије зависиће од Срба више него од било ког другог.

дугогодишњи дописник ,,Њујорк тајмса“ са Балкана