Наставили су рат после рата

Закон о изједначавању четника и партизана донесен је под одређеном конјунктуром антикомунизма и национализма. Национализам је нашао одређене начине како да учврсти своје позиције, а један од тих путева, не само у Србији него и у Хрватској, Словенији итд., јесте афирмација оних који су се оружјем борили против суживота на просторима бивше Југославије. Инсистирајући на рехабилитацији националиста и антикомуниста ми данас сечемо грану на којој једино можемо да опстанемо, а то је суживот и међусобна толеранција.

Наша битка у Другом светском рату била је грчевита борба за ослобођење земље од фашистичког окупатора. Она је имала и неке елементе грађанског рата. Али партизани су се борили првенствено против фашистичког окупатора, па зашто би штедели квислинге и колаборационисте. Ко је био са окупаторима, са њима се и поистовећивао. Према томе, нисмо сви били исти. Сувишно је доказивати историјске чињенице.

Колико су југословенски комунисти грешили према појединцима у време сукоба са Информбироом? Сукоб са Стаљином био је крупан догађај у тадашњим односима између држава. То ,,не” ИБ-у био је светски политички хит. Тада је, међутим, требало сачувати мир у ратом напаћеној земљи. У њој је, нажалост, НКВД брзо успео да инсталира јаку контраобавештајну мрежу. У то време, под психозом да се мир мора сачувати по сваку цену – свакако да је било и грешака. Али да није било одређене репресије – дошло би до грађанског рата, што је и био Стаљинов циљ. То смо онемогућили, а грешке су минорне. Да није било тако, цела Југославија била би Голи оток.

Истина је и да се у условима глади, у време присилног откупа, на силу одузимало од оних који су имали да би се прехранили гладни делови земље. То није била борба против кулака него против оних који су крили вишкове хране. И у таквим околностима било је грешака. Извесне рехабилитације су и у тој области нужне, али судске рехабилитације окривљених судским пресудама. Међутим, тако се увек не ради. Ево, Драгиша Цветковић није осуђиван, па и нема потребе за његовом рехабилитацијом.

Да ли треба рехабилитовати оне који су на самом крају рата бежали пред партизанима уз самосвесни страх од одмазде за своје квислиншко-колаборационистичке грехове? Сви они колективно не могу бити рехабилитовани, јер је АВНОЈ 1944. године прогласио амнестију за свакога ко је био у четничким и домобранским редовима, а пришао је народноослободилачкој војсци и није правио злочине. После рата нико без суда није био кажњен. То је био изричит став новоуспостављене власти у целој Југославији. Дакако, то се није могло односити на злочинце из редова усташа, недићеваца и љотићеваца. А у Блајбургу су страдали они који су наставили рат после рата, који нису одложили оружје, а морали су. Сами су то одабрали. Међу њима било је и недужно страдалих (чланови породица и сл.), али за то су криви они који су их повукли за собом.

Измишљотине су да су у Србији на крају рата ,,комунисти” убили на хиљаде људи. Циљ таквих измишљотина је да се комунистима стави на терет што више ,,грехова” како би се њихова антифашистичка улога у народноослободилачком рату анулирала. Верујем да ће тај острашћени притисак временом слабити и да ће ствари доћи на своје место. Свака истина мора да исплива. Нико не може да оспори чињеницу да су се против окупатора борили само Титови партизани и њихови симпатизери. А данашњи новопечени антифашисти у ствари су – антиантифашисти. Они, упркос свему, настоје да се домогну антифашистичких поена,данас конјунктурних у читавом политичком свету.

Питање је, међутим, колико се Србија данас званично декларише као антифашистичка. И у којој мери државни представници својим гестовима исказују такву своју опредељеност. Ценим, на пример, акт за цивилизацијско обележавање годишњице погибије краља Александра Карађорђевића – ујединитеља читаве Југославије. Нико не може да оспори ту његову улогу. Али намеће се питање зашто нико од државних функционера не исказује дужно поштовање према Јосипу Брозу Титу, као дугогодишњем шефу заједничке државе СФРЈ, коју је читав свет високо ценио захваљујући, у великој мери, тадашњем председнику. Србија би због такве своје доследности била много цењенија.

Зато мислим да би требало да захвалимо председнику пријатељске Русије који је приликом своје кратке посете увеличао обележавање 65-годишњице ослобођења Београда и дао лекцију свима нама о томе да се морамо односити антиревизионистички према нашој заједничкој антифашистичкој ратној прошлости.

Публициста, борац НОР-а, пуковник ЈНА у пензији