Криза и аутоматизација

Да бисмо могли да одговоримо на питање како наћи излаз из светске финансијске кризе упоредићемо кризу из тридесетих година и ову данашњу.

Најпре, како је и зашто тридесетих година криза настала баш у Америци? После Првог светског рата нагло се развила производња машина и уређаја, што је заменило покретање тих уређаја на ручни погон. Последица тога била је огроман вишак радне снаге. Створена је армија незапослених. На другој страни, повећан је број богаташа који су поседовали машине и уређаје. Њих је држава опорезовала и тим новцем су финансирани јавни радови који су упослили незапослене. Порастом броја машина и уређаја јавила се потреба за запошљавањем стручних радника, али сада с већим платама, јер машине су производиле више. Тако је успостављена равнотежа, постепено је смањен број незапослених и – решена криза из тридесетих година.

Данас имамо сличну ситуацију: увођењем аутоматизације, где радник не управља машином него је само пушта у погон настаје велики број незапослених.

Садашња криза је, међутим, избацила систем из равнотеже и поред свих економских интервенција, што упућује на закључак да оне нису погађале суштину проблема, а суштина је – у незапослености.

Најбољи пример је аутомобилска индустрија. У њој је остварен највиши степен аутоматизације и роботике. Али дошло је и до поремећаја у производњи и продаји. Увођењем аутоматизације не само у фабрикама аутомобила већ и у свим другим погонима огроман број људи из пратеће индустрије остаје без посла. Да би одржале ауто индустрију државе су уложиле велика средства. Све ово дешава се и у другим делатностима, нпр. у производњи станова и одговарајућих материјала (опека, керамика, метали), у пољопривреди (комбајни, трактори, прикључне машине), у домаћинствима (фрижидери, шпорети, веш машине)... Готово да нема области у којој се не примењује аутоматизација. Она је ушла у све поре друштва, али је и велики број људи оставила без посла.

Аутоматизација, међутим, повећава продуктивност до невиђених размера и на тржиште избацује огромне количине робе која због тога мора бити знатно јефтинија тако да повећа стандард људи.

Излаз из ове кризе могао би да буде у скраћењу радног времена, како по броју дана у недељи, тако и по броју сати у једном дану. Затим, у увођењу више смена, како у производњи, тако и у администрацији. Јер аутоматизацијом се остварује велика добит којом се може све покрити. Вероватно ће у почетку бити проблема због великог броја учесника у процесу одлучивања, када свако жели да задржи профит и више цене, па се тешко прилагођава новој реалности. Због тога државе својом пореском политиком регулишу стање све док се систем не врати у равнотежу.

др техничких наука, бивши ректор Универзитета у Новом Саду