Оданост вери или "добровољни апартхејд"

Актуелна расправа о томе да ли традиционалне муслиманске фереџе представљају "добровољни апартхејд" и додатно доприносе самоизолацији имиграната, како се недавно чуло у Британији, прошле седмице је добила две нове епизоде које су само продубиле јаз.
Изјава аустралијског муфтије да су жене без вела попут меса које је остављено ван фрижидера ("па није крива мачка што га је појела") разгневила је аустралијску и светску јавност као отворено правдање силовања, посебно кад се зна да је исламски поглавар говорио о случају банде либанских криминалаца који су пре шест година осуђени због силовања "провокативно обучених жена".
А у Италији, где је према антитерористичком закону скривање лица кривично дело, посланица десничарске Националне алијансе изјавила је у телевизијском дуелу са имамом миланске џамије да вео који носе муслиманке није прописан Кураном и да стога није верски симбол. Оптужбе Али Абу Шваиме да је неверник и да сеје мржњу Данијела Сантанче је схватила као смртну пресуду, па јој је додељена 24-часовна полицијска заштита. Солидарност са политичарком изразила је цела опозиција, као и италијанска муслиманска заједница, називајући имама "псеудоверником".

Вео који носи већина муслиманки у Европи постао је мета негативних стереотипа и изругивања "у свету после 11. септембра", како политичари воле да означе прекретницу који су представљали ужасни терористички напади на САД пре пет година. У Француској је пре две године усвојен закон који забрањује ношење верских обележја у државним школама. Слична забрана уведена је ове године у неким белгијским градовима. И у неколико немачких држава наставници не смеју да носе мараме на глави. Турска и Тунис су једине муслиманске земље у којима је законом забрањено ношење фереџа у владиним зградама, школама и универзитетима.

Подређивање мушкарцима

Стихови из Курана поручују да жена не треба да показује своје чари кад излази у јавност и да одећом треба да покрије "све осим онога што се природно види" (стопала и шаке, док је лице предмет различитих тумачења). "Пророче, реци својим супругама и ћеркама и свим женама које верују да пусте своју одећу низ себе. Тако је боље да би се распознавале (као муслиманке) и да их не би узнемиравали (сексуално)", пише у исламској светој књизи. "Хиџаб" (у преводу завеса) није само покривање лица и тела, то су манири, став и укупно понашање са нагласком на скромности, објашњено је на бројним исламским сајтовима.

Велики број муслиманки поштује ове прописе у одевању. Многе се чак  залажу се за још строжу верзију (да се потпуно покрије лице као код авганистанских бурки) и најновије забране приписују општем тренду исламофобије у западном свету.

Поносно шетајући фереџе по европским и америчким колеџима, муслиманке такође често хоће да истакну свој исламски идентитет, ослобађајући се макар симболично  неоколонијалног културног империјализма и доминације Запада. Неке од њих доживљавају покривање као изразито феминистички чин, јер их оно ослобађа од очекивања које западно друштво немилосрдно намеће женама у погледу изгледа и сексуалности. Покривањем полних карактеристика оне поручују да су вредне поштовања и једнаке са мушкарцима.

Западне феминисткиње и разне групе за заштиту ширих људских права тврде пак да вео симболизује женску подређеност мушкарцима. По њима, он није слободан избор већ последица друштвеног притиска, а дозвола за вео у школи само је први корак који ће отворити врата за разне друге методе потчињавања. Супротно становишту да фереџа обликује идентитет муслиманке, они тврде да самим јутарњим ритуалом обмотавања непрозирне тканине од главе до пете ове жене прихватају поруку да морају да остану нечујне и неприметне, да треба да се стиде себе и својих сексуалних осећања, иако су и она дошла од Бога.

(Зло)употреба убеђења

Вео такође веома сурово дели муслиманке међу собом на оне које га носе из истинских верских убеђења, оне које и њега и религију злоупотребљавају у политичке сврхе и екстремизам било које врсте и, наравно, оне које су га својевољно одбациле, истичући да су га носиле јер су на то биле присиљене.

Жене из прве групе верују да се сав терет сада неправедно сручио на њихова плећа. Поред тога што су због тако видљивог спољног обележја изложене ригорозним антитерористичким контролама и неретко отвореним изливима расизма, доживљавају по ко зна који пут да други говоре у њихово име уместо да се директно укључе у решавање питања која су за њих од животног значаја.

Неки опет мисле да оне то не могу саме и да им је неопходна помоћ. Ајаан Хирси Али, Сомалка која је давно побегла од родитеља и уговореног брака и једно време била посланица у Холандији, а данас живи у Америци, годинама се бори за права милиона немоћних муслиманки широм света које трпе казне па чак и претње смрћу ако се усуде да крену другачијим путем. У чланку који је написала за лондонски "Тајмс" она је поручила европским политичарима да је кључ успешне интеграције муслимана баш у рукама тих жена којима мора да се помогне, пре свега кроз образовање.