Песничко национално препознавање

Анђелко Анушић и Живко Малешевић уложили су велики труд да из босанско-херцеговачког пјесничког стваралаштва друге половине 20. вијека издвоје поезију српских стваралаца и представе је нашој културној јавности. Учинили су то у жељи да дају допринос очувању културне баштине у времену општих националних диоба на просторима бивше заједничке државе СФРЈ.
Претражујући пјесништво српских стваралаца, дошли су до импресивног броја српских пјесника, који су у другој половини 20. вијека покушавали да у књижевном и културном животу заједнице оставе траг свога пера. Издвојили су 120 имена за која сматрају да су вриједна пажње и књижевне јавности и читалачке публике.

Неколико стотина пјесама ових аутора оцијенили су високом критичарском оцјеном и уврстили их у своју антологију "Насукани на лист лирике".

У уводном тексту ("Писмо/глава фрагмента и цјелине") дали су образложење свог рада, појашњавајући његове мотиве – разлоге и начин настајања књиге, критерије одабира поезије и природу пјесничких поетика.

Инсистирали су на неколико критерија: на националној припадности, географско-просторном одређењу, временском оквиру и умјетничкој вриједности.

Сви пјесници, заступљени у антологији, рођени су у Босни и Херцеговини или су мјестом боравка везани за њу. Најстарији међу пјесницима у овој дугој нисци рођен је 1921. године (Светислав Мандић), а најмлађи 1981.године (Радомир Митрић). Између ове двије "граничне" године у хронолошком слиједу према години рођења, представљени су сви други пјесници.

Анушић и Малешевић настојали су да у основним цртама одреде њихове поетике, да их према врсти њихове пјесничке преокупације, поетско-мисаоног усмјерења и стила повежу у сродне "пјесничке кругове", али и да нагласе њихове појединачне специфичности.

Читаоцима се сугерише уочавање пјесничког груписања око национално-партиптских, митолошко-историјских, религиозних, ратних, егзистенцијални и других тема.

Проучаваоце књижевности (па и читаоце) може изненадити и обесхрабрити чињеница да су Анушић и Малешевић високо вредновали и толико пјесника и тако велики број пјесама. Ако је антологија "збирка" брижно одабраних умјетничких највреднијих пјесама (или "другог штива"), да ли је садржај књиге "Насукани на лист лирике" – антологијски?

Мјерна јединица за мјерење умјетничке вриједности не постоји и зато је тешко па чак и немогуће бити сасвим безгрешан у изрицању оцјене или вредносног суда о некој умјетничкој реализацији.

Уз потребно књижевно-теоријско знање и обавезно интелектуално и професионално поштење, "оцјењивач" у свој суд неминовно уноси и елементе свог субјективног доживљаја умјетничког текста.

Зато је сваки вредносни суд о умјетничком дјелу подложан ревалоризацији, а нарочито онај у којем је субјективност оцјењивача очигледна, а "изванумјетнички" критерији превладавајући.

Вријеме на које је усмјерен "рефлектор" Анушићеве и Малешевићеве пажње неоспорно је обиловало извитоперењима идеолошко-политичке природе и "оцјењивањем" књига без читања.

Њихов је циљ да јавности укажу на ту чињеницу и на потребу новог читања "написаног".

Ако бисмо књизи "Насукани на лист лирике", умјесто: антологија, дали одредницу: панорама, преглед, регистар или како год другачије, не бисмо промијенили њену основну вриједност, а она је свакако у чињеници да носи "слику" духовног пејсажа нетом минуле епохе, слику српског пјесничког пејсажа у Босни и Херцеговини, која се никад није открила нашој културној јавности у мјери у којој је то заслуживала.

Кроз густиш неразговијетне босанско-херцеговачке друштвено-политичке идеологизоване збиље и варљивог општег југословенства национална "боја" пјесничког гласа није се ни примјећивала.

Анушићева и Малешевићева књига доноси читаоцу нову информацију. Представљање босанско-херцеговачких српских пјесника, макар многи од њих и не били миљеници вјечности, није без значаја, јер је у извјесном смислу исправљање неправде, која им је учињена спуштањем "печата" на њихову књижевну судбину прије него ли су свој стваралачки развојни пут ослободили извањских сметњи.

Читалац, који је спреман да зарони у море стихова књиге "Насукани на лист лирике", биће пријатно изненађен разноликошћу поетских инспирација, размахом поетских мисли и стваралачким умјећем. Задовољство читања не зависи од суда критике и зато је најважније да се књига нађе у рукама оних, који воле поезију.

Радмила ПОПОВИЋ

-----------------------------------------------------------

Рашки сликар

Пред цркву и реку станем, па заћутим,
и мислим,
да л’ умре млад тај човек, ко Ђорђоне,
ил’ прастар као Тицијан?

Можда га заволела немањићка, висока и млада,
обесна и мудра, попут очева,
и рекла му једне ноћи борове
понеко дивно слово љубве, велмошко.

И после он преточио њене очи, и руке,
у борогодичин лик,
нежан, и помало љубичаст, и као пролећан,
па се једној људској љубави
клањали старовлашки чобани
и часни јереји златних одежди.

А он дуго носио
царским путевима од Ибра до Солуна
један мили лик, ко амајлију.

Сад, кад све је прах, и све је тако свето,
пред цркву и реку станем, па заћутим,
и мислим
да л’ умре млад тај човек, ко Ђорђоне,
ил’ стар и грешан
као Тицијан?

Светислав МАНДИЋ
(1921-2003)