Куцају, али им се не отвара

Питање рехабилитације неодвојиво је од права и правде. А право и правда од тога како се и на основу чега одмеравају. Како се лако и без трунке сумње данас саопштава да су улога појединаца и покрета несумњиво доказани и да се ту нема шта додати! Као да су сви судови изведени и све пресуде донете!

А по којим правилима? Јер тек данас, завиривши у пресуде онима који су имали ту привилегију да им се суди, можемо видети какви су то правда и право били.

Као у бокс мечу у коме су једном од бораца везане очи и руке, тако су и судски процеси вођени након ослобођења остављали само симболичне шансе окривљенима да избегну пресуду. Али, руку на срце, и злочинаца је било много.

А данас, када је дошло време за преиспитивање ове преке револуционарне правде, стојимо пред леденим зидом недоступности докумената потребних за рехабилитацију. Жртве и њихови потомци куцају, али им се не отвара. У нашим архивама још увек нису схватили да архивска грађа која им је поверена на чување није њихово лично власништво, које ће они давати или ускраћивати по свом нахођењу. Ускраћивањем правде, по други пут осуђујемо оне који су невини платили главом или младошћу несналажење у мутно време промене друштвеног система. С друге стране, ускраћивањем докумената омогућава се правим злочинцима да се „помешају“ с невиним жртвама.

Да би се ово спречило, треба одмах отворити све архиве у складу са прописима о општој доступности, без изузетка и изговора. Само општи и слободан приступ свему што се налази у архивaма (а настало је пре више од 30 година) може обезбедити услове за колико-толико правичну рехабилитацију оних који за то испуњавају услове.

Наслушали смо се оправдања да је грађа недоступна јер се сређује. Оно што није за 60 година сређено, не треба даље ни сређивати. Кога ће то интересовати за двеста година? Или смејурија о заштити приватности: приватност не сме бити разлог да се некоме ускрати право на рехабилитацију.

Разумно и целисходно би било изменама закона обезбедити да се поједине категорије осуђених рехабилитују одмах и без икакве процедуре. То су оне жртве чија је невиност неспорна јер су кажњене без судског поступка или по законима који нису били примерени демократском уређењу – кулаци, вербални деликт (укључујући и Лепосаву из Лапова која је послата 10 година на робију јер је клела народну власт), припадништво покрету Драже Михаиловића без конкретног кривичног дела...

За најважније случајеве треба реализовати обнову поступка. Па поново: оптужба, сведоци, изјаве, документа. Да се види да ли је све баш тако како се пре 65 година чинило.

Само тако, уколико се пресуде сагледају у светлу свих чињеница, можемо сматрати да смо се приближили правди. У супротном, биће то опет забава за народ и разлог за нове поделе.

А до тада, господо архивисти, засучите рукаве и на посао!

Архивиста