МАРКС, ПАПА И СРБИЈА

Ватикан је донекле ревидирао свој став о Карлу Марксу, прошле године ту благодет су добили Галилео Галилеј, почетком ове године Чарлс Дарвин. Такође и писац Оскар Вајлд, а још пре тога Фидел Кастро, који је током прве три деценије на власти завео оштре мере против цркве на Куби.

„Када сам био младић, отац ме је учио да будем добар католик и да због тога морам да одем у цркву да се исповедим ако ми се икада јаве неке недозвољене мисли о некој девојци. То исто вече одјурио сам да исповедим свој грех. И следеће вечери, и следеће. После недељу дана закључио сам да религија није за мене.”

Ипак, папа Јован Павле Други му је све то великодушно опростио и у јануару 1998. посетио Кубу. Ко ће бити следећи коме ће Ватикан опростити после Кастра, Маркса, Галилеја и Дарвина? И зашто то Римокатоличка црква управо сада чини? Економска криза?

Могло би се рећи да је све почело у Пољској у време посете Карола Војтиле у својству папе Јована Павла Другог 1979. године кад је масама упутио јасну поруку: „Ослободите се страха, то је једино оружје које режим може да употреби против вас.” Знамо шта је после било у Пољској. Шта год мислили о папи Јовану Павлу Другом он је 1978, док је још био краковски надбискуп, предвидео велике промене у Европи, прогнозирајући скори слом марксизма. Следеће године је посетио православног патријарха у Истанбулу носећи му поруку: крах комунизма је близу, будите спремни да попуните вакуум. Неколико месеци касније на папу је извршен атентат на Тргу светог Петра у Риму.

Ватикану је било потребно време да се прилагоди променама у Средњој и Источној Европи после рушења Берлинског зида. Сукоб са комунизмом достигао је још једном врхунац када је ватиканска верска конгрегација издала инструкције потписане од тадашњег кардинала Рацингера, а садашњег папе Бенедикта Шеснаестог, у којима се комунистичка владавина означавала као „срамота нашег времена” и као „обмана”. Ватикан је ипак био забринут „да се религија на Западу распада”, па и није било неког јавног тријумфализма Римокатоличке цркве због пропасти комунизма. Осим тога и папа Војтила и Михаил Горбачов врло добро су се слагали, па и разумели.

Папа Јован Павле Други тада је говорио о „раширеном егоизму, хедонизму, расизму и материјализму у западним друштвима” и изразио страховање да ће придошлице са Истока, после пада Берлинског зида, бити дубоко разочаране „ветеранима слободе и демократије на Западу”. У периоду после краха комунизма папа се усредсредио на појаве које сматра крајностима капитализма, за који су карактеристични разуздани материјализам и непоштовање најслабијих чланова друштва, сиромашних, деце и емиграната. У међувремену, католичка вера је ослабљена деловањем разних секуларних и верских снага, од крајности капитализма до појачаног утицаја ислама.

Папа Јован Павле Други је своју геополитичку визију будућности хришћанства темељио на амбицијама и двосмислености триптиха идентитет – видљивост–заједништво. Скупови католичке омладине били су у његово време права апотеоза те троструке амбиције војтиловског „режима” и његове мондијалистичке стратегије. Баш у то време и почињу ватиканска размишљања о беспућима екуменског дијалога, узнемиреност везана за централизовану праксу, за блокирање неких дисциплинарних и доктринарних питања. Римокатоличка црква се нашла пред дилемом како да одговори на троструко расуло: разума, морала и вере. Поставило се питање да ли је овај потврђени католицизам у стању да одговори на питања једног плуралистичког друштва, као и хришћанства које се непрестано мења, унутар далеких и новонасталих култура или у блиским и секуларизованим друштвима која болно настоје да постигну компромис са савременошћу.

У међувремену је стигла и велика светска економска криза и Ватикан је очито закључио да постоји потреба за новим приступом онима који су постали неосетљиви на веру из разних разлога. Садашњи папа Бенедикт Шеснаести тако је и написао у својој најновијој енциклици „да је глобални капитализам на странпутици”.

Што се тиче Србије и Српске православне цркве, претпостављам да се најновији потези Ватикана пажљиво проучавају. Могло би се из свега тога понешто и научити. Иако је СПЦ сада вероватно заузета унутрашњим стварима, доћи ће тренутак актуелизације питања посете поглавара Ватикана Србији. Јер, Ватикан није признао независно Косово, Ватикан има огроман утицај у свету. Коначно, ако је кардинал Бозанић могао да оде у Јасеновац, вероватно ће то моћи да учини и Свети отац.