А од „Алпине” – 10 милиона евра

Пред надлежним судом у Бечу заступник Србије у спору са аустријским конзорцијумом „Алпина-Пор” издејствовао је скидање привремене мере за исплату банкарског обезбеђења од 10 милиона евра на име гаранције за концесиону изградњу аутопута Хоргош–Пожега. Иначе, конзорцијум „Алпина-Пор” је забрану исплате ових средстава успоставио одмах по истеку гаранције и захтева наше државе да јој се тај новац исплати.

После одлуке суда у Бечу, очекује се да ће Банкa Аустрија ових дана уплатити 10 милиона евра на рачун српске државе.

То је за „Политику” потврдио др Радивоје Петрикић, адвокат бечке канцеларије ЦМС и заступник Србије у спору са аустријским конзорцијумом „Алпина-Пор”.

Петрикић је пред судом у Бечу издејствовао скидање привремене мере за исплату банкарског обезбеђења, коју је конзорцијум „Алпина-Пор” успоставио одмах по истеку гаранције и захтева Републике Србије за исплату новца.

– Овај поступак се не бави питањем ко сноси кривицу и зашто није дошло до реализације уговора и затварања финансијске конструкције. Тиме ће се бавити арбитража у Паризу. Аргументација коју смо изнели добро ће послужити тиму који буде заступао интересе Србије у том процесу. Чињеница да је аустријски суд укинуо привремену меру и одобрио исплату гаранције, велики је успех за српску страну – каже Петрикић, који је на препоруку државног јавног правобраниоца и одлуком Владе Србије ангажован да заступа нашу земљу пред судом у Бечу.

Победа није била лака, каже наш саговорник, јер је привремена мера забране исплате гаранције успостављена по аустријском праву, без могућности претходног саслушања друге стране.

– Тешко је било прикупити одговарајуће доказе од надлежних државних органа. Кључни је био и избор одговарајућег сведока. Размишљали смо да ли да узмемо некога ко је учествовао у преговорима, али избор је пао на Милана Марковића, републичког јавног правобраниоца. Испоставило се да је то био прави погодак – каже Петрикић.

Отежавајућа околност, према његовим речима, била је то што је уговор прилично непрецизан и противуречан.

– Гаранција је служила као обезбеђење за затварање финансијске конструкције. Конзорцијум „Алпина-Пор” је на суду покушао да оспори да је она приложена у ту сврху. Претходна влада је продужила рок за затварање финансијске конструкције, али је у међувремену дошло до промене власти. Национални савет за инфраструктуру је потом препоручио да се уговор раскине пре него што је истекао рок за затварање финансијске конструкције, што је концесионар користио у своју одбрану – објашњава Петрикић.

Аустријске фирме су тврдиле да је Република Србија без икаквог основа покушала да повуче гаранцију и да није претрпела никакву штету јер се у време када је дала налог за наплату гаранције преговарало о споразумном раскиду уговора.

– Кључни аргумент српске стране био је да је уговор ступио на снагу, без обзира што је концесионар то негирао и да су постојале предуговорне обавезе (пројектовање, експропријација и затварање финансијске конструкције), које концесионар није обезбедио до договореног рока. Суд је то образложење прихватио – каже адвокат Републике Србије.

Он такође истиче да је доношење привремене мере требало да буде затражено у Београду. Аустријске компаније ипак су издејствовале да то буде урађено у Бечу, наводећи, између осталог, да су судови у Србији неефикасни и да су српске институције подложне корупцији.

Доношење привремене мере забране исплате по банкарској гаранцији суд у Бечу је условио покретањем арбитраже. У супротном, објашњава Петрикић, Банка Аустрија би после три месеца добила налог за исплату 10 милиона евра депонованих као обезбеђење.

У арбитражном поступку, према оцени нашег саговорника, биће кључно тумачење судија у Паризу колико дуго је требало да Влада Србије и концесионар преговарају о додатним условима за измену уговора. Иначе, измену уговора је предложио концесионар и његов финансијер Дојче банка.

Српска страна ће се бранити чињеницама да нису поштовани договорени рокови, да новац није обезбеђен на време, у складу са условима концесионог уговора, као и да су накнадно предложени услови били неприхватљиви.

– Од изузетног значаја за Републику Србију јесте то што није прихватила услове за промену уговора. Да је то учинила, претрпела би огромну штету, јер би је тужили остали учесници на тендеру – тврди заступник српске стране пред судом у Бечу.

Петрикић сматра да је правна позиција наше државе након успеха пред бечким судом врло добра. Српска страна би требало да ангажује тим међународних правних експерата да такву позицију искористи и добије арбитражни спор.

Маријана Авакумовић

-----------------------------------------------------------

Хронологија дешавања

30. март 2007 – потписан концесиони уговор

30. март 2008 – првобитни рок за затварање финансијске конструкције

Март, телефонска седница техничке владе– концесионар добија додатни рок – 31. децембар 2008. за затварање финансијске конструкције

Јун 2008 – девет додатних захтева концесионара за измену уговора

Август 2008 – Национални савет за инфраструктуру предлаже споразумни раскид уговора и почињу преговори о томе

Децембар 2009 – почиње медијација за споразумни раскид уговора

30. јануар 2009 – истиче банкарска гаранција, али концесионар у међувремену ставља привремену меру забране исплате гаранције

Мај 2009 – концесионар поднео захтев за арбитражу