Осећам да је публици потребан срећан крај

Југословенско драмско позориште први пут ради Шекспирову комедију „Како вам драго”. На великој сцени „Љуба Тадић” режира је македонски редитељ Слободан Унковски са провереном глумачком екипом у којој су: Војислав Брајовић, Небојша Глоговац, Никола Ђуричко, Нада Шаргин, Соња Колачарић, Радован Вујовић, Борис Исаковић, Маринко Маџгаљ и други. Премијера се очекује у новембру.

Слободан Унковски је стари знанац београдске позоришне публике. Комедија „Како вам драго” је седма представа коју ради у Југословенском драмском позоришту. До сада је у овом театру поставио „Хрватског фауста”, „Позоришне илузије”, „Буре барута”, „Шине”, „Галеб” и „Брод за лутке”.

Зашто ову Шекспирову причу о љубави, издаји, спознаји... радите у Београду?

Шекспиров комад „Како вам драго” је комедија о свему што сте рекли, али и о идентитету, како полном тако и политичком, о бекству из цивилизације, о играма и људима, о дискусији, о границама слободе. То је одличан простор за истраживање и веома бих волео када бисмо, рецимо, били у стању да направимо нешто налик на други део „Позоришних илузија”. Али то није питање жеље, већ и хемије, а наравно, потребно је и дубинско разумевање и препознавање процеса и средине у којој ово дело настаје.

Позориште је одувек било поље ваше комплетне слободе. Комад „Како вам драго” бави се феноменом прерушавања које у овом случају доноси осећање слободе?

Проба је, пре свега, простор моје комплетне слободе коју делим са свим својим сарадницима и стимулишем њен развој у процесу, а то се онда лагано артикулише како у изгледу тако и у структури представе. Прерушавање је доста важно за цивилизацију данас. Оно показује припадност групи, покрету или институцији, оно такође скрива припадност. Овде, код Шекспира, прерушавање достиже један посебно узбудљив развој, јер Розалинда, жена коју је у Шекспирово доба играо дечак или младић, прерушена у мушкарца игра жену за момка, мушкарца, кога воли. То јој даје неслућене могућности и слободу којом понекад није у стању да управља. Удружена са огромном љубављу коју гаји за младића Роналда, њена слобода осваја и угрожава просторе осталих, залуђује их и ресетује њихова претходна сазнања и искуства о животу, па и сам њихов живот. Сви прерушени у овој представи имају храброст, отвореност, играју без задршке – до последњег даха. За непрерушене, на сцени или око ње, потребно је много храбрости и самопоуздања да би се на тај начин живело.

У самој структури текста „Како вам драго” разматра се и питање идентитета полова, односа међу половима. Какав је ваш одговор на тај поглед на свет?

Још давно је и Јан Кот написао свој значајни есеј „Розалиндин пол” који дотиче суштинска питања овог текста. Никад нисам мислио да треба да дајем одговоре, ја треба да постављам питања. Позориште треба да поставља питања у прочишћеном виду. Да пронађе и прикаже срж проблема, понекад да понуди нека могућа разрешења, али да, ипак, публици препусти одговоре, разумевање и тумачење представе и њене структуре. Наравно, имам мишљење о природи односа мећу представницима разнополних, истополних и других здруживања, заљубљивања. Подржавам и разумем слободу у тој области. Питање идентитета, свеједно националног или полног, другачије је и верујем да представља теже питање. Увек сам се како у животу тако и у својим, не само београдским, представама јасно залагао за равноправност и ослобођење жене, и за разумевање другости.

Представа „Како вам драго” завршава се оптимизмом, хепиендом за којим толико жудимо?

Шекспир је завршава хепиендом, јер је наменски и писана за одређено славље, за празник. Осећам да је публици овде потребна победа, успех, срећан крај, не само у спорту где је то и добила већ и у наизглед једноставним стварима као што је свакодневни живот и свакодневно преживљавање, запослење, плата, перспектива. Док ово пишем, нисам сигуран да ли ће наша представа имати хепиенд. Оно што сада знам јесте да ћемо дати све од наше глуме да „одглумимо” тај неопходни хепиенд, јер изгледа да живот овде, уколико се не развија и не завршава као у матрици шпанско-јужноамеричке серије, нема смисла без маштања. Без сна о срећи која ће нас једног дана поплавити као какав цунами из Европе, и сви ћемо се возити у великим млечнобелим „мерцедесима”. Ваздух је устајао од затворености земаља западног или већ само Балкана, и ту се генерише насиље у оквиру којег се морално одређује као дубоко неморално. Ако срећан крај може да покрије или да помогне разумевању свега тога, даћемо све од себе.

Једном сте изјавили да нисте добар прогнозер. Ваше представе, ипак, опомињу да јесте. Да ли нас и какве нове турбуленције чекају?

Уопште нисам прогнозер. На језик представе само преводим своје дневне и ноћне снове, своје страхове, своје стрепње, мале слике из реалног живота које су ме узбудиле, потресле или замислиле, ја само градим велику слику разумевања света око мене. Лице убијеног француског навијача дефинитивно је обележило мој рад овде. То се, наравно, неће видети у овој представи у сировој форми, али претпостављам да је насиље, неартикулисани бес који лебди у ваздуху и нека тиха несрећа која одузима самопоуздање креативној енергији резултат, нећу рећи ништа ново, нерашчишћене прошлости, нејасне садашњости и непостигнутог консензуса о правцу будућности.

Колико је опасно када су уметници близу власти?

Зар није све што радимо опасно? Наравно да је опасно, али пре свега по уметника, јер има све шансе да изгуби себе и да, мислећи да ради за добробит уметности, изгуби и све пријатеље. Политика и власт су познати по великом апетиту за трошење људи, па кад је уметник у њиховој близини чине све да га доведу на своју територију, да га заведу и отму заувек и да га, наравно, првом приликом баце у најдубље блато. Они срећнији могу да се надају живом песку.

Борка Требјешанин

------------------------------------------------------------

Нова представа у Немачкој

Пробе представе „Како вам драго” прекинули сте због своје премијере у Немачкој. О каквој је представи реч и где сте је радили?

После „Скакаваца” Биљане Србљановић, представе коју сам урадио пре две године, сада сам имао другу премијеру у Државном позоришту у Визбадену. То је било једно од првих извођења текста „Камен”, водећег немачког драматичара и драматурга средње генерације Маријуса фон Мајенбурга. Представа је рађена у мају и јуну ове године, а сада је имала премијеру и доживели смо изузетан успех. Желим да нагласим да се у немачком позоришту ретко зову гостујући редитељи, па је самим тим и мој успех још већи. Веома се поносим тиме, јер за мене је немачко позориште било и остало нешто посебно и нешто потенцијално изузетно моћно.