Велики системи, велика главобоља

Послови које склапа држава (извршна власт) специфични су по неуобичајено великој ширини интереса који се поводом тих послова могу стећи. На пример, опстанак на власти актуелног режима може бити повод да се уђе у посао, иако се у датим условима не може извући максимум – само да би се добијеним новцем смириле нарасле социјалне тензије. Занимљив је и покушај очувања власништва над комбинатом Трепча, када је Милошевић (држава) безуспешно покушавао да помоћу уговора са грчком компанијом решавање проблема проистеклог из губитка власти на Косову пребаци на сигурнији терен приватног власништва.

У палети интереса којим се држава руководи, повремено се наилази и на оне нематеријалне (у више или мање експлицитном облику). Довољно је пажљивије анализирати послове бивше СФРЈ (и ФНРЈ), одрађене са земљама из окружења, па ће се указати низ позиција код којих економски мотив није примаран.

Тренутно смо на врхунцу жестоке расправе о уступцима наше државе при продаји НИС-а и уступцима нашој држави при дефинисању коначног статуса Косова. Највиши званичници Русије и ЕУ, међутим, категорички тврде да о било каквом условљавању нема ни говора. Да ли је реч о дипломатској уздржаности или ту ипак има нечег?

Јасно је да у ЕУ знају да их, кад је Србија у питању, очекује финализација преговора оптерећених статусом Косова, (не)изручењем хашких оптуженика, незараслим ранама од бомбардовања и сл. Зато се и с њихове стране процес придруживања гура напред, упркос појединачним жестоким противљењима.

Кад је реч о продаји НИС-а, тешко је и замислити да се једна Русија може поткупити (евентуалном) разликом у цени између понуђене и тржишне. Ипак, кад се велике компаније једне државе пословно лоцирају у другој држави, логично је да између тих земаља дође до даљег приближавања и на другим нивоима. Пре свега, као потреба да поменуте компаније раде у тзв. пријатељском пословном окружењу. Може ли се тако нешто назвати уценом? У пуном значењу тог појма, свакако не.

Актуелну руску понуду за сарадњу у нафтном сектору компликује чињеница да се ради о везаном послу, који поред НИС-а подразумева и изградњу једног крака нафтовода и подземно складиште гаса. Везани послови спадају у нестандардне, јер их је немогуће упоређивати с ефектима неких сличних ранијих. Код њих не важи ни стандардна формула за израчунавање крајњег ефекта, пошто ту 1+1+1 може бити и 4 и 2, у зависности од величине и смера додатно створене вредности. Дакле, у овом случају, формула за оцену комплетног посла гласи: ефекти продаје дела НИС-а руском партнеру, плус ефекти изградње и експлоатације нафтовода „Јужни поток”, плус ефекти изградње и експлоатације складишта гаса Банатски Двор са руским партнером, треба да буду знатно већи него што су: ефекти тендерске продаје дела НИС-а, плус ефекти изградње и експлоатације складишта гаса Банатски Двор са не-руским партнером.

Да је процена укупних ефеката тежак посао показују огромне разлике међу аналитичарима (и међу политичарима!) у процени вредности само једног од елемената тог везаног посла – цени за 51 одсто НИС-а. Они који заступају став да је понуђени износ од 400 милиона евра недовољан (чак скандалозан) углавном не излазе са властитом контраценом. Неки се, пак, позивају на књиговодствену вредност целог НИС-а од 1,6 милијарди евра, коју је начинила ревизорска кућа Дилоит и Туш. Али, већ тада је констатовано да, вероватно, то неће бити цена по којој се НИС може продати. Потом је приватизациони саветник за НИС, светски ауторитет у области инвестиција Мерил Линч (у сарадњи са Рајфајзен инвестментом) проценио да 51 одсто НИС-а вреди дупло мање – око 400 милиона евра. Разлику, насталу услед различитих методологија, могли бисмо да усмеримо ка правој тржишној цени ако приоритет дамо процењеним будућим новчаним токовима.

Неизбежан утицај на степен незадовољства има и психолошки ефекат, па је за неке премало и књиговодствених 800 милиона за 51 проценат власништва: у нашим мислима НИС је деценијама био симбол гиганта. Није лако помирити се са стварношћу и прихватити истину да му одузимањем привилегија цена драстично пада.

Слично „разочарање” дочекаће нас и при продаји ЕПС-а, јер је Влада Србије већ повукла први корак и квалификованим великим потрошачима дозволила слободан избор добављача електричне енергије (уз плаћање услуга преноса). Монополи се морају укидати јер би њихов опстанак, без гаранција да ће постојати у дужем временском периоду, био покушај подвале који би тешко прошао код било ког потенцијалног стратешког партнера.

Дилеме су саставни део сваке пословне одлуке, али оне не смеју да имају трајни карактер. Недавно је продат ДДОР, а немамо праву анализу утицаја тог посла на догађања на Београдској берзи. Ускоро ћемо имати продају Генекса (Интернационал ЦГ), која ће се, према одлуци владе, обављати по деловима. Исправно или погрешно? Постоји право на грешку, али не и на бланко поверење. Кад су послови државног нивоа у питању, одлуке морају бити темељно образложене. Тиме се брани стручност и доказује одсуство сваког вида корупције. У супротном, то није само потцењивање стања свести српске јавности, већ и предуслов за разна сумњичења и афере.

консултант за пословне ризике