Велики градови магнет за компаније

Да ли је београдизација Србије неизбежна и нужно негативна? Као и на сва комплексна питања и на ово се не може дати једнозначан одговор. У свим модерним друштвима замах сервисне економије форсира развој великих градова, јер концентрација многих делатности смањује трошкове рада и услуга и чини да су велики градови најуспешнији у привлачењу капитала и великих послова. Само неколико градова, међутим, у оквиру једне земље поседује специфичне развојне капацитете.

Та констатација нарочито је тачна за земље које су прошле кроз социјалистички период када су градови, посебно средњи и мањи, значајно заостајали у погледу развоја инфраструктуре и услужних делатности за градовима развијених земаља. Зато се готово у свим постсоцијалистичким земљама догодило то да у првим годинама друштвено-економске трансформације главни (и велики) градови постану кључне полуге националног и регионалног економског развоја. Током деведесетих више од 80 одсто је директних страних инвестиција у региону централне и источне Европе било уложено у Праг, Будимпешту и Варшаву, јер само ови градови могли су да пруже одговарајуће услове за рад страним компанијама (и то уз неопходне велике инвестиције у инфраструктуру и услуге). У главним градовима и водећим центрима постсоцијалистичких земаља стопе запослености брзо су постале знатно више у односу на националне просеке, као и ниво дохотка, а разлике између главног и осталих градова су се продубиле. У Мађарској је процењивано да и најразвијенији регионални центри бележе развојни заостатак у односу на Будимпешту за читавих 20 година. Томе свакако доприноси занемаривање стратешког (просторног) планирања и потискивање пређашњих циљева ,,уједначавања животних услова” принципима конкуренције у просторној политици.

Највише су погођени градови који су током социјализма планирани као монофункционални индустријски центри, који се, у случају изостанка интереса страних инвеститора за специфичне индустријске гране, суочавају са дуготрајном економском стагнацијом (попут нашег Бора). За успешне стратегије мањих градова постсоцијалистичких земаља карактеристичан је нови талас индустријализације, преоријентација од традиционалних индустријских грана ка чистијим и модернијим индустријама које се релоцирају са Запада (посебно ауто-индустрија).

На основу свега наведеног рекло би се да раст и развој Београда јесте неминовност која је, с једне стране, позитивна јер представља полугу развоја шире економије и друштва, али која, с друге стране, прети усисавањем развојних потенцијала Србије – уколико се питањима регионалног и просторног развоја не приступи на оптималан начин.

У том циљу је, на пример, онемогућавање или одлагање активирања нишког аеродрома за летове ,,лоу-кост” компанија сасвим неприхватљив потез, док су пројекти попут доласка ,,Фијата” у Крагујевац и најављеног формирања центра за ванредне ситуације у Нишу изузетно позитивни примери.

У напорима да градови профилишу специфичне садржаје у односу на Београд не треба заборавити ни акције попут организовања фестивала као што су Егзит, Гуча, Нишвил и сл. Могло би се рећи да би Србија, као релативно мала земља, уз добру саобраћајну инфраструктуру и равномернију политику просторног развоја, имала шансе да ефекти ,,београдизације” не буду нужно негативни, односно да се компаративне предности Београда као европске метрополе помире са афирмацијом и специфичном профилацијом других градова. То је, међутим, огроман задатак који пре свега захтева промену понашања свих друштвених актера (од политичара и носилаца економског капитала до стручњака у области просторног развоја и обичних грађана). У противном ћемо се и даље суочавати са порастом неједнакости и потенцијалних друштвених конфликата, не само на релацији Београд – сви други него и унутар Београда, јер највеће сиромаштво одређених сегмената становништва прети управо главним градовима земаља са великим разликама у регионалном развоју.

Социолог, Филозофски факултет Београд