Дневник једне труднице

У београдском животу постоје разне маније – белефоманија, битефоманија, бемусоманија, фестоманија, синеманија. Али ова последња ми је некако најдража. Ублажава јесењу депресију, најављује хладну и примамљиву зиму, а и пружа прилику да се, поред такозваних филмова за доколицу, виде и стари познаници које, ето, имате прилику да сретнете можда само једном годишње, и то баш на овој ревији филмова.

Синеманија вам је постала нешто као мали статусни симбол, својеврсни стил урбаног начина живљења, а прате је посебни ритуали – испијање добре кафице на увек истом месту за шанком, неколико почасних кругова по препознатљивој плавој аули "Сава центра", бацање "лука" на занимљиве фаце и добре градске фрајере који ову филмску фешту никако не пропуштају. Ту је и неизбежно кокетирање са промоторкама разноразних атрактивних производа, по којима је Синеманија позната, али и оно слатко пуњење торбе бесплатним промо материјалом које после трошите наредних неколико дана. Има и оних који у том похлепном понашању претерају, па се кући врате са дупло тежом торбом него када су закорачили у новобеоградски храм забаве. Знате већ, оно што је за "џ" посебно je слатко.

Ако сте мислили да ће лоптица скочица, звана трудница, пропустити овај догађај, грдно сте се преварили. Не предајем се тако лако. Нисам спремна да се одрекнем оваквих слатких ствари као што је Синеманија. Не одричем се још једног круга, још једне кафице, још једне холивудске "којештарије", што да не, још једног занимљивог лица. Па и труднице имају права да паре очи, зар не? Уосталом, то је добра прилика да старим "једногодишњим" познаницима покажем шта има ново у мом животу. Довољно је да само прошетам свој стомак. То вам је као нека нема комуникација. Моји стари добри знанци одувек су први знали шта има ново код мене, а да притом нисмо разменили ни једну једину реч. Да, они су увек знали када сам имала нову боју косе, када нове шик ципеле, новог фрајера... А сада је прави тренутак за најважнију премијеру у мом животу, а то сам ја – само на квадрат. Први пут у животу се не стидим што сам се драстично угојила, и наравно први пут не одбијам чоколаду од љубазне "реклама девојке".

И док напољу провејава покоја пахуља, самозадовољно корачам плавим тепихом испод стакленог крова, сигурна у то да је овај град вечерас добио праву премијеру. Знам, гордо звучи, али зар се не осећа тако свака трудница? Балкон избегавам јер не желим да ме виде у тромом издању. Некада су тим степеницама лепршаво корачале моје високе потпетице, а сада уместо "скијашког врха" бирам партер, прво место слева, да могу ако затреба, неприметно да утекнем.

Магија се спушта на највећу биоскопску салу. Обузима ме еуфорија. Беба и ја први пут заједно на Синеманији. Не реагујем што ме колега филмофил иза мене шутира, а "фина" дама кашље ми за врат. Свима све опраштам и препуштам се илузији. Беба прати високе амплитуде нових моћних звучника којима се "Сава центар" наоружао. Сви моји познаници у сали синхронизовано уздишу, негодују, аплаудирају нетремице пратећи филм. До пола издржавам, Холивуду у инат спуштам главу на раме свога супруга и препуштам се слатком сну. Шта сте очекивали од једне труднице – много хтела, много започела...