Марама не чини муслиманку

НОВИ ПАЗАР, новембра – "Моја прва комшиница, мајка троје деце, насрнула је на мене, покривену верницу и шкргућући зубима, сакривена иза свога мужа, скинула ми насилно хиџаб (шарену мараму). То насилничко дело учинила је жена муслиманског имена. Упорна је у провоцирању носилаца хиџаба и ислама, називајући хиџаб пачарвом".

Оваквим писмом једна непотписана Новопазарка се на неверничко насилно понашање своје комшинице жали редакцији и читаоцима "Гласа ислама", гласилу Исламске заједнице Санџака. Она не тражи казну, већ комшиницу и остале који као она мисле, упозорава да "они који вернике и вернице вређају, а ови то не заслужују, товаре на себе клевету и прави грех".

Комшијске размирице су само једна од препрека на коју све бројније муслиманке обучене у традиционалну муслиманску ношњу наилазе. Истина, већина њих тврди да је тих препрека све мање, да је хиџаб добио "право грађанства". И муфтија санџачки Муамер Зукорлић је све до доношења Закона о личним картама, више пута истицао да то што муслиманске вернице нису могле да у документима имају фотографију са традиционалном марамом представља кршење њихових личних права.

Муслиманке, обучене по исламским правилима, почеле су да се на новопазарским улицама појављују масовније почетком деведесетих година прошлог века. Фахира Фејзић из Сарајева, тада званични спикер СДА дошла је на оснивачки митинг ове странке на новопазарски стадион, заједно са Алијом Изетбеговићем, Мухамедом Филиповићем и осталим челницима тада пробуђене муслиманске нације. Са марамом на глави и широком одећом одскакала је од класично одевених Новопазарки, али очигледно многима дала сигнал.

До тада су само старије муслиманке носиле широке мараме и неке од њих се сећале послератне акције комунистичких власти и АФЖ-а на скидању зара и фереџе. То да се њихове кћери и унуке облаче модерно сматрале су нормалним.

Последњих десетак година су и у новопазарском крају схваћене као нека врста ослобађања. Сада у овом граду постоји неколико специјализованих продавница традиционалне одеће за "покривене" муслиманке. Понека класично одевена муштерија залута у њих, па јој одмах објасне да је ту одевни предмет "за покривене".

Ислам забрањује све што је тесно и провидно. Женама се може видети лице (не и коса) шаке и ноге до чланака.

– Дуго сам размишљала о томе да се покријем – прича Аиша (28) која ради у једном државном предузећу. – Некако је мисао о томе сазревала што сам више читала о исламу. Духовно сам већ била "обликована" по томе како вера захтева.

У њеној породици нико није покривен. Мајка је није ни храбрила, али ни бранила да спроведе своју одлуку.

– Само да знаш, марама не чини муслиманку, него памет – упозорење је које је Аиша добила од мајке и које јој је, каже, увек на уму.

Аиша каже да је покривање није много изменило. Ни раније није много нагињала актуелној моди, облачила се, каже класично, никако изазовно.

– Осећам се сигурније. Имам осећај да ми сада сви прилазе са више поштовања. И када се касно с посла враћам кући сама, не бојим се. Као да сам добила неку нову сигурност – прича она.

Слични мотиви су пре три године и Сенаду Лековић, тада новинарку локалне телевизије, навели да се покрије.

– То је био логичан поступак на основу онога што сам била и што сам осећала. Моја одећа је била само манифестација моје духовне промене – прича Сенада.

– Било је недоумица и збуњености, код људи око мене, почев од породице. Неко је то брже разумео, неко није – али великих проблема нисам имала.

Очигледно, збуњени су били и Сенадини претпостављени. Нико јој никада није јасно саопштио, али једно време није могла да се појављује на екрану своје телевизије. Сенада претпоставља да су и њени шефови били у незгодној ситуацији. Ислам је тада медијски у свету представљен можда криво, као глобална опасност. Отуда несналажење и нелагода и њених колега и комшија "како да нађу ново место за мене, иако сам се ја драстично променила само визуелно". Из тог периода Сенада памти да су је, као покривену, лакше и брже прихватили људи са стране, него из непосредног окружења, објашњавајући то синдромом малих разлика.

Заједно са одевањем, ислам женама намеће и нека друга правила. Она која се покрије, има обавезу да се клања свих пет дневних молитви. Ако је у току дана послом или на неки други начин спречена, жена то може да "натклања" (надомести) код куће, јер молитва подразумева и чисто место где се клања. Такође, традиционално покривене муслиманке не могу се видети у локалима где се точи алкохол.

Иако многи у муслиманској марами виде враћање уназад, овде су гласнији заговорници тезе да је покривена муслиманка боље заштићена, јер тешко да може да буде мета мушких насртаја, пошто их ничим не изазива.

Последњих година, истина ретко, на улицама се могу видети и сасвим покривене жене са велом, обично црним, преко лица.

– То је вештачки покушај да се традиција другог простора, из Арабије, пренесе овде. Тамо жене очи и лице покривају због прејаког сунца и песка – објашњавају познаваоци.

Ипак, има можда и злурадих "тумача" све чешћег покривања муслиманки. Оних који су склони да "објасне" да су се неке девојке покриле да би тиме одагнале у заборав своју раскалашну прошлост и боље се удале. За сада су, међутим, бројније девојке које неће под мараму.

– Штета да покријем овако лепу косу – каже једна која одбија помисао да се обуче традиционално.