Највеселији и за веселе

Двадесетчетворогодишња Њујорчанка Рејчел Пен, завршивши факултет, преселила се у Рио де Жанеиро на годину дана. Као сваке недеље, и прошле је у Рију било где да се човек забави, шта да види: Празник деце, међународни турнир у једрењу, јутарњи међународни маратон, и парада поноса… Одлучила се да оде на Копакабану, где је било највеселије: уз стотине хиљада гејова, ту на шеталишту поред Атлантског океана, скупила се маса најразноликијег света. Колону предводе градоначелник и гувернер државе Рио, и они обучени у најшаренију одећу на четрнаестој паради поноса у Рију. Изненадила ју је оваква весела маса широког спектра: Бразилци су иначе „јако конзервативни и мислила сам да су хомофобични”, написала је у једном бразилском дневном листу. Отишла је тек када су почеле бескрајне говоранције о правима мањина.

Већ сутрадан је чудесни град кариока, фудбала, плажа, карневала, фавела и наркобанди добио још једну титулу„нај”. Лако је престигао Барселону, Буенос Ајрес, Монтреал и Сиднеј и постао званично најпријатнији, најлепши и најгостољубивији град за космополитску геј популацију. Гласање је организовао огранак Ем-Ти-Вија Лого, а резултати су објављени у Бостону, Масачусетсу, седишту најпрестижнијих америчких универзитета (МИТ, Харвард…). Претходно, у септембру прошле године, економски часопис „Форбс” известио је да је Рио званично и научно „најсрећнији град на свету”. А пре месец дана кариоке су уз помоћ бразилског председника Луле у Копенхагену лако надјачале обично непобедиви чикашки лоби који је предводио главом председник САД Барак Обама, и освојиле за Рио титулу првог олимпијског јужноамеричког града у историји.

На Балкану би чак могло да се помисли да су ове титуле у „сукобу интереса” јер толико не иду једна са другом: шта да раде хомосексуалци, када се и Глава шећера и Корковадо и сам Исус разапет на врху ове чудесне панораме тресу од фудбалских поклича са Маракане, најпознатијег стадиона на свету. Или, како то да председник латиноамеричког гиганта плаче од среће што ће некадашња бразилска престоница понети олимпијску бакљу 2016, кад се у фавелама овог града употребљава највећи арсенал бојног оружја који не припада званичној војсци – на свету. Како се осећају поносни гејови кад се маса са Маракане разлије по безбројним кафићима дуж Копакабане или Ипанеме… Или странци (пуно је и Француза) кад публика на тропској пешчаној плажи (где су даноноћно у току разни локални спортски мечеви) незадовољна резултатом својих љубимаца подивља.

Још чудније је што Бразил као земља која је ушла у глобалну моду не иритира готово никога, осим можда помало увек ривалску Аргентину, и с друге стране нафтоносну Венецуелу са Чавесом на челу зато што ненаметљиво пропагира нови стил у левичарском покрету.

Но, на међународном „конференцијашком нивоу” стигла су и прва упозорења: Хосе Хуан Руис, директор групе „Сантандер” за анализу и стратегију у Латинској Америци, забринут је што ће Бразил преузимајући место лидера почети да се мења. На округлом столу у Мадриду посвећеном „кључним факторима бразилског економског успеха”, овај међународни експерт задовољно је констатовао како је Бразил ојачао макроекономску стабилност и неутрализовао политичке неизвесности произишле својевременим доласком на власт некадашњег радничког синдикалисте без школе, леве оријентације, Лула да Силве. Да је уз то, упркос глобалној рецесији, инфлација под најстрожом контролом, а број становника који живе испод линије сиромаштва се драстично смањио. Омасовљена је средња класа, која је сада мотор реформе.

Бразил је земља која се најбрже избавила из опште кризе и наставила да расте. Због тога и због огромних још неискоришћених природних ресурса, страни инвеститори је сматрају земљом врло ниског ризика, са високом стопом повраћаја уложеног капитала. Велики пројекти су у припремној фази из области инфраструктура, пољопривреде, хидроелектрике, грађевинарства. Страни инвеститори се надмећу да добију посао.

У складу са новим мултидисциплинарним психо-социоекономским трендовима, економисти су се запитали да ли ће Бразилци, кад постану неприкосновени глобални лидери, изгубити свој имиџ задовољних толерантних и опуштених људи. Срећа је, иначе, незванично ушла у економске прорачуне и показатеље у многим деловима развијеног света. Хуан Руис предвиђа да ће нова сила, из „биљождера прећи у месождере”. То је лепши начин да се наговести да ће и Бразил попут других империја постати „крвожедан”.

За сада о томе размишља и понеки Бразилац. На пример Марсело Одебрехт, председник једног угледног бразилског форума који је био код америчког амбасадора поводом неке граничне чарке са Еквадором: „Марсело, како се осећате сада, када сте као земља постали гринго (назив за САД) Латинске Америке”? – питао га је дипломата из Вашингтона. Одербрехт се замислио. Никако не жели да његова земља стекне неславну репутацију арогантног силника. Поготово у овом тренутку – када се и северни сусед бори да је у међународној јавности скине са себе.

Зорана Шуваковић