Отићи и вратити се

Дошао сам у Београд у време кад су одавде многи одлазили. У принципу, трагично је кад неко напушта своју земљу и свој дом. Истовремено, то је и за похвалу – да човек крене у свет да би испитао своје способности у новој средини, без помоћи родбине и пријатеља; да се потврди као личност. Али, све у свему, одласци младих талентованих људи су велики губитак за земљу.

И сам сам, тако, стигао у Београд пре седамнаест година. У ствари, стигао сам у државу која више не постоји – Југославију, дошао сам из државе која више не постоји, Совјетског Савеза.

Међутим, битно је да они који оду не забораве одакле су, ко им је дао живот, ко их је школовао да би имали успешну каријеру. Tреба размишљати и о томе да они који су отишли могу да се врате и помогну својој домовини. Јер људи стварају атмосферу и дају печат начину живота у средини у којој су.

Узмимо пример Совјетског Савеза. Деведесете године су један од најтежих периода од Другог светског рата, и за Русију и за њене грађане. Држава је тада изнутра почела да се распада и много их је отишло, поготово младих. То је разумљиво, јер године пролазе, а свако има право на своју младост и сопствени пут. На крају крајева, није битно по ком тлу ходаш, важно је да си задовољан својим животом. Али, сад се у Русију пуно емиграната враћа, с великом жељом – јер ипак су у души Руси – да помогну земљи која стаје на ноге. Русија се опоравља не само зато што је њен председник пронашао неку развојну формулу него и стога што сви заједно доприносе томе.

Зашто се Руси враћају? Зато што „крв није вода”. И зато што се појављује могућност нормалног живота и рада.

И млади који одлазе одавде не би требало да буду љути на свој народ. Нити да државу поистовете с било којим човеком. Ко одлази треба да зна да Србија неће увек бити у кризи. Стање ће се сигурно променити. Али промене зависе од људи. Као што ми кажемо у позоришту: „Позориште чине људи, а не зидови”. Исто је и са државом.

Мада, с друге стране, и овде, у Србији, и у Русији, постоји један менталитет који се своди на то да је „увек боље тамо где ми нисмо”. Такви кажу: „Снаћи ћу се тамо где је све добро”.

Нама овде (а кад кажем нама, понављам да у Београду живим већ 17 година), смета да брже напредујемо то што мислимо да је за стање у којем смо увек неко други крив. Мислим да је узалудно трошити време на такве расправе, а најглупље је после толико година чекати да кривци поправе ситуацију.

Да ли бих се вратио у Русију? Овде ми је породица, дом, овде сам од своје 23. године, овде сам остварио велики део каријере, овде је моја публика. Али одлазио сам својима, тако да не спадам у оне праве емигранте који не виде своју земљу 20-30 година. Они кад сиђу, да ли из авиона или са брода, падну на земљу, и љубе је. Можда бих је и ја љубио да нисам сваке године два-три пута одлазио кући, углавном због пословних обавеза и гостовања са позориштем. Зато у Београду имам осећај као да сам у неком оближњем граду у Русији, јер блиски смо народи, а није ни тако далеко одавде до мог града Кијева. Иако је Кијев сад друга држава. Само што никад нисам био љут на своју земљу и свој град. Нити сам престао да гостујем у свом некадашњем позоришту. И драго ми је да је ситуација и тамо ипак боља.

Исто тако, и овде сигурно нико није намерно радио против свог народа и младих, него једноставно, ураган је погодио овај простор.

Мада се зна и за грешке појединаца које отежавају положај читавих генерација. Ево, као директор Балета, имам проблем: годинама нерешен статус балетских играча. Нормално је да балетски играч иде у пензију рецимо у 43. години, јер донекле је сличан спортисти. Али наши играчи имају право на пензију са 50 – 53 године. Ако занемаримо то да ови људи не могу да раде после 43. године, ни естетски ни физички, опет остаје велики социјални проблем – наш балет је пребукиран, па су нове младе генерације приморане да одлазе у иностранство, без обзира на таленат. Не можемо да их примимо – нема слободних места, нема смене генерација. Па и ако се појави неко суперталентовано дете – и оно мора у иностранство! Тамо може да се запосли. Дакле, једна је ствар ако се људи сами одлуче на тај корак, јер имају такав карактер и потребу да негде иду, да успеју, да траже нешто ново, а друго је ако су талентовани, али су везани за ову средину и волели би да остану, па ипак су приморани да оду – у Немачку, Француску, Египат, итд.

Генерално гледано, било би добро да се, без обзира на брзину живљења и трку за материјалним добрима – полазећи и од бранше у којој сам и сам – младост окрене духовном стваралаштву, јер ту се стварају идеје и даје смисао животу. Независно од тога на којем смо крају планете.