Грузијске руже

После два месеца „мегафон-политике”, зборова и протеста против председника Сакашвилија, Грузини су се однедавно вратили редовности, уз осећај већине да је демократија из 2004. издржала тешку пробу. Њихова опредељења током „револуције ружа”, за приступ Европи и евроатлантским интеграцијама, остала су на колосеку. Институције новог поретка нису оспорене. Са огреботинама је, из двобоја са опозицијом, изашао једино самоуверени Сакашвили. Грубо је принуђен да разуме да народ нема миљенике за сва времена.

Председник је био приморан да, раније него што је требало, изађе на биралишта и провери поверење јавности за мандат. Такође, принуђен је да пристане на превремене парламентарне изборе, вероватно већ на пролеће. Тако да ће тек то заправо показати ширину изгубљеног простора власти, у корист њених донедавно слабих противника.

Профитер ситуације су Сакашвилијеви политички опоненти, уједињени (бар већином) у један јединствен ривалски блок. Њихов прави добитак није могао бити изражен у председничкој „трци појединаца”, са 25 одсто гласалих за Гачечиладзеа. Али, и те како ће се показати бројем места у посланичким клупама, уколико Гачечиладзе одржи свој савез до избора парламента. Доскора премоћна власт могла би коначно добити достојнијег противника.

То је укратко фабула догађаја, али вихор у „грузијским ружама” чуо се и подаље од Тбилисија, где је (зависно од стране) различито тумачен.

Резиме већине иностраних анализа свођен је на владарске мањкавости шефа Грузије. Узнет у сујети „незамењивог”, глув за туђе мишљење, Сакашвили је све време остао у некаквој грозници својих понављаних парола („за демократију”, „за Запад”, „за НАТО”…) – не досећајући се при томе да влада народом „од крви и меса”. А да сваки народ (па и Грузини), на крају дође до стања када се упита шта је то што је изабрао. Да ли шеф државе зна пошто су хлеб и со?

Када власт Сакашвилија није реаговала, Грузини су изашли на улицу. Председник је посегнуо за полицијом. Посезање Сакашвилија за полицијом навело је Запад да се тргне. Могао је подржати или Грузију или „прозападног” Сакашвилија.

Европа и Сједињене Државе одлучиле су се за прво. Сакашвили је позван да укине ванредно стање, ослободи медије и омогући изборе. Појединост да је шеф Грузије упркос свему добио још један мандат (5. јануара), указује да му је Запад и самоме спасао можда последњи морални кредит.

Априла у Букурешту, Грузија би требало да приступи Акционом плану НАТО-а за чланове – последњем кораку кандидата пре ступања у ову организацију. Референдум, одржан кад и председнички избори, завршен је превагом расположења „за” приступ пакту, од приближно три према један (72,5 одсто). Свакако заслугом Гачечиладзеа, „западњака” у мери у којој је то и Сакашвили.

Обе стране прижељкују да се то догоди. Грузија, у страху од поновног потпадања под власт јачајуће Москве. НАТО, због тога што би после избијања на границу Русије у зони Балтика, с Грузијом у чланству закорачио на Кавказ. Сместа би лакше дисао Азербејџан, „контролор” независног протока енергије Каспија на Запад. Председник Алијев стреми истом циљу, али се осећа заточеником кризе у Нагорно-Карабаху, отцепљеном уз помоћ (руски подржане) Јерменије.

Акциони план за чланове је последњи степеник, али после „епизоде Сакашвили”, евроатлантисти нису изгледа више сигурни, треба ли Грузију пропустити на „степеник” већ сада, у Румунији? Превладава, чини се, утисак да би нестрпљивог Сакашвилија ваљало вратити „на поправни”. Можда да од превелике власти председника заштити грузијско правосуђе, медије и слободе. Показало се, у тренутку највећег искушења, „демократска револуција” Грузије није страдала од Руса.Била је у опасности од Сакашвилија.