Ујединитељ људи добре воље

Како и доликује једној тако упечатљивој личностињегово делотек ће бити предмет разматрања.Несумњивоје да је већ сада оставио неизбрисив траг. И то, како у срцима својих савременика, у историји народа и цркве којој је припадао, тако и у светској историји, јер јеречо духовнику који надилази локалне границе.

Патријарх Павле је изабран жребом на трон СветогСаве 1. децембра 1990. године. Последња деценија прохујалог (у вихору) двадесетог века донела јераспад Југославије и ратове који су преплавили овај део Балкана. Током деведесетих долази и до ревитализације религије у Србији и уласка Српске православне цркве у јавни простор, што недвосмислено потврђују малобројна социолошка истраживања о везаности за религију и цркву.Разлоге поновног буђења Светог у српском православљу и промењене улоге СПЦ већина социолога је видела у националној хомогенизацији, а делимично је топриписивано и помодарству.Сматрамо да се шансе за ревитализацију религије умножавају у оној мери у којој световни одговори промашују. Највећи број људи на овим просторима је током (зло)кобних деведесетих у свом свакодневном животу био приморан да стекне искуства генерисана унедоглед продуженом свеобухватном друштвеном, политичком и економском кризом, као и кризом морала. У таквим (не)условима неминовно је било и васкрсавање универзалних питања човековог живота и смрти, а самим тим и религије.Укратко, потврдило се старо правило да „без невоље нема богомоље”. Слика ревитализације религије крајем деведесетиху Србији није била црно-бела. Онај тамни део односио се на покушајезлоупотребе религије и цркве у дневнополитичке и националистичке сврхе оличене и кроз обоготворавање нације (тзв. етнофилетизам). Свођење православља само на део фолклора и традиције ствара код људи илузију о верности ,,вери Отаца”, што је суштински потпуно нецрквено. И сами православни теолози објашњавају да православље не сме бити условљено ни државом, ни нацијом,ни одређеним типом културе.

У озрачју таквог (не)времена мудри патријарх Павле био је на челу већинске цркве у Србији. До последњег даха он се борио за Христа, православље, цркву и народ. Истовремено, био је највећи миротворац у најтеже доба– доба ратова и разарања. Патријарх Павле је водио цркву кроз „тешке фазе” распада Југославије, НАТО бомбардовања и одвајања Косова. Ово последње посебно је тешко поднео, јер је тридесет четири године био епископ у Призрену и међу првима јавно указивао на насиље над српским живљем и црквом на Космету. Иако се борио за очување верског и националног идентитетаи бранио интересе цркве и народа, то нипокоју цену није заснивао на национализму.,,Будимо људи, не нељуди”, најчешће цитиране речи патријарха Павла одзвањају као завет упућен не само савременицима, већ и будућим поколењима. Човек молитве и Јеванђеља, аутентични аскета, врло образован, али скроман и понизан, овај народни човек је у свету владавине силе и лицемерја политике зрачио сагласјем уверења, речи и дела. Зато су га многи верници још за живота сматрали „свецем”. Спознавање његове величине и значаја тек ће постхумно уследити. Неспорно је већ сада колико су овог српског патријарха ценили и поштовали људи различитих уверења, вера и нација. Патријарх Павле се залагао за дијалог и екуменско отварање своје цркве, што је често наилазило на неразумевање. У својој политици мира он је такође био изложен критици националистичких кругова, а нису га превише штедели ни поједини у самим редовима цркве. У више наврата тражена је његова оставка, посебно зато што је подржао Дејтонски мировни уговор. Упркос томе патријарх Павле се одлучно и до краја залагао за ненасилно решење – у Хрватској, Босни и на Косову. И после смрти, тј. своје земаљске кончине, он наставља своју мисију– миротворца и ујединитеља не само своје вере и нације већ свих људи добре воље.

социолог