Турска и Балкан

Нема дилеме да је Бутмирски самит о БиХ доживео неуспех. Али обрнуто сразмерно спектакуларној сценографији и високом рангу иностраних и домаћих актера овог скупа, организатори као да су се унапред помирили са никаквим резултатом.

У ваздуху је остало да виси питање шта је све то требало да значи. Ћорсокак? Предах? Заокрет?

Постбутмирско време није потврдило ниједну од поменутих претпоставки, али се на политичком хоризонту све јасније препознаје нешто што се последњих месеци могло само наслутити. Турска дипломатија се неочекивано, муњевито и агресивно укључује у балканске односе, а бутмирски неуспех евроамеричких посредника био је вероватно и испланиран као алиби да јој се широм отворе врата БиХ.

Зашто баш Турској? Турска има дугу традицију империјалне дипломатије која је посебно везана за Балкан. А ту је на своме заласку за собом оставила и бројне и виталне територијалне концентрације муслиманских верника међу Албанцима, Македонцима и Црногорцима. Бошњаци у БиХ и Санџаку, штавише, стопроцентно су ако не активни оно бар традиционални муслимански верници. Ова велика и многољудна земља представља геополитички мост на размеђу Оријента и Окцидента, а последњих година се налази у великој економској и политичкој експанзији. Иако верски – муслиманска, Турска је још од кемалистичке револуције постала изразито секуларна и западно оријентисана држава. Као важан и поуздан регионални савезник САД одавно је чланица НАТО-а и годинама упорно чека пред вратима ЕУ. Није ли онда политички сасвим разумљиво да је Запад анимирао турску дипломатију да помогне у решавању проблема на овом делу Балкана, тим више што је ОХР остао без потеза, а уз то су се појавили и Руси да им закомпликују посао. На другој страни, турска влада Таиба Ердогана добила је тако шансу да, пацификацијом својих политички све радикалнијих истоверника у Сарајеву и Новом Пазару, докаже своја проевропска опредељења. Односно да се конструктивним уплитањем у балканске спорове препоручи и као потенцијални катализатор интеграције муслиманских печалбара у Француској, Немачкој, Холандији итд. које коче пријем Турске у ЕУ.

Али прича о турском повратку на Балкан уз благослов Запада, на Бутмиру није почела него је само добила своју немушту потврду. Под утиском серије нових догађаја већ је заборављено „спонтано и самоиницијативно” ангажовање турске дипломатије око измирења двојице водећих политичких Санџаклија и министара у Влади Србије, Љајића и Угљанина, које је у нашој јавности изазвало више чуђење и подсмех него забринутост и револт. Да нам се нешто слично догодило са Русима или Американцима, и јавност и политичке странке у Србији би се истог дана поделиле на „гробаре” и „делије”. Али пошто су их Карађорђе и Милош испрашили у два устанка, Турке изгледа овде нико није схватио као озбиљну силу. Осим тога, и они су понудили инвестиције и кредите, а Србија се на то лако разнежи.

Но, тек што је турски министар спољних послова Ахмет Давутоглу са српским министрима Сулејманом Угљанином и Расимом Љајићем ефикасно решио спор у Новом Пазару, председник Турске Абдулах Гул је понудио посредовање у спорним питањима између Србије и БиХ. При томе је занемарио да Србија има неспоразума само са једном њеном половином, док са другом толико добро сарађује да има и специјалне везе.

У међувремену поново се огласио и реис-ул-улема Церић, који је, због страначких подела у Сарајеву, постао најјачи глас бошњачког не само верског него и политичког јединства. Онај исти реис-ефендија, који је почетком године, приликом посете санџачком муфтији Зукорлићу, говорио о дискриминацији муслимана у Србији, сада је поново изненадио изјавом „да је Турска матица за све Бошњаке”. Анкара није губила време, па се министар спољних послова Давутоглу, мимо својих раније планираних обавеза, обрео на Башчаршији баш негде у време када је Додик слетео у Београд да тик уз Тадића поздрави Медведева.

Тако се, изгледа, заокружила нова међународнополитичка схема за Балкан, а пре свега за БиХ, која је њена најосетљивија тачка. Бошњаци су добили своју националну „матицу” или оно што је за њихове комшије Србија, односно Хрватска.

Међутим, да није само Турска упала у велики неспоразум са балканским хришћанима него и Америка са њом, сведочи чланак Сонера Чађаптаја у новом броју (објављен 1. новембра) престижног америчког часописа ,,Форин аферс”. На реторичко питање у наслову „Да ли Турска напушта Запад?” овај истраживач са вашингтонског Института за блискоисточне политике даје недвосмислен одговор. Турска политика не само да напушта Запад него се окреће радикалним исламским земљама, а оно што је у Вашингтону дуго толерисано као Ердоганова реторика за домаћу употребу постало је масовно расположење народа и званична оријентација државе. Ако ту и такву Турску, Американци враћају на Балкан онда би не само балкански народи и Русија него и уједињена Европа требало да посумњају или у добре намере или у добре процене америчке администрације.

професор Факултета политичких наука у Београду