Свет по мери хамбургера

Гастрономија и економија су науке на први поглед у различитим галаксијама, али, ако се посматрају из посебног угла, показује се да су ближе него што то на први поглед изгледа.

Један специјалитет (ако се баш мора тако назвати) из прве, више од четири деценије је важан инструмент у другој, као помоћно средство додуше, али које се показује много тачнијим од компликованих статистичких операција.

Реч је о ,,биг мек индексу” – изуму магазина „Економист” из 1986 – као духовитом параметру за проверу да ли су курсеви појединачних валута на реалном нивоу. Принцип и методологија су једноставни: „биг мек”, сендвич са две танушне говеђе пљескавице, нешто сира, листићем салате, траговима туршије и белог пецива са сусамом, производи се по идентичном стандарду у више од сто земаља: за њега је дакле потребна иста количина сировина и рада на свим меридијанима.

То би, ако су курсеви валута идеално усаглашени, требало да подразумева да цена у доларима, за „биг мек” буде свуда иста. То, наравно, није случај (није иста ни у свим америчким „мекдоналдсима”) – и то је велики посао за економску теорију, али и светску трговину.

Веома су честе жалбе да су поједине валуте потцењене или прецењене, што у једном случају стимулише, а у другом дестимулише извоз односно увоз; једнима доноси трговинске суфиците а другима дефиците, са свим компликацијама које из тога проистичу. Ово су и теме великих глобалних скупова и билатералних самита. „Биг мек индекс” (актуелни је из фебруара 2007) показује тако да су валуте највећих светских извозника потцењене, а прецењене на страни увозника. Кинески јуан тако вреди 56 одсто мање него што би требало, јапански јен је депресиран 28 одсто, руска рубља 43 одсто, саудијски ријал 43 процента... Евро је пак прецењен за 19 одсто, данска круна за 50, а швајцарски франак чак за 57 процената. Све ово, разуме се, у односу на амерички долар.

О „биг мек” индексу написано је поприлично научних радова, који указују на његове мане, али и предности, као практичне мере ствари. Он се може критиковати по много основа, од тога да је овај сендвич негде само брза храна, а другде луксузни доживљај. Али, у суштини, реч је о прастаром економском принципу „паритета куповне моћи” (purchasing power parity – ППП), који је као индекс за поређење економија ређе коришћен од принципа званичних курсева валута.

Лига светских економија изгледа сасвим различито ако се бруто национални производи исказују по једном или другом методу. На то је уверљиво скренуло пажњу једно свеобухватно истраживање Светске банке – студија куповне моћи која је обухватила око хиљаду производа и услуга за 146 економија – чији су резултати објављени 17. децембра.

Подаци су за 2005, а основни налази су да 12 највећих економија дају две трећине светског производа. Седам су при том у званичном клубу богатих: САД, Јапан, Немачка, В. Британија, Француска, Италија и Шпанија), док су остале „земље у развоју”: Кина, Индија, Бразил и Мексико.

Али оно што је изненађење, то је да, по ППП мери, друга по величини економија света није Јапан, него Кина! Амерички БНП је и даље неприкосновен: 12,376 билиона (хиљада милијарди) долара, док је кинески 5,333 билиона, а јапански само 3,870. По овим мерилима, Индија је већ пета светска економија која се, са 2,234 билиона долара БНП-а веома приближила Немачкој (2,514 билиона). Поменуте земље су иначе прва петорка светске економске лиге.

Али кад се бруто производ подели по глави становника, поредак је нешто другачији: светски шампион је Луксембург (70.000 долара), а следе га Катар (68.749), Норвешка (47.551), Брунеј (47.465) и Кувајт (44.982). Сви заједно иначе дају мање од један одсто светског производа.

По индексу цена, живот је најскупљи прво на Исланду, затим у Данској, Швајцарској, Норвешкој и Ирској. Америка је по скупоћи тек на 20. месту, јефтинија од Француске, Немачке, Јапана или Британије.

А где смо ми? Србија (без Косова), имала је 2005. ППП бруто производ од 64 милијарде долара, или 8.609 по глави становника (светски просек је 8.900). У региону, бољи смо од Албаније (16,8 – 5.369), БиХ (25,0 – 6.506), Македоније (15,0 – 7.397) и Црне Горе (4,9 – 7.833), а лошији од Хрватске (58,8 – 13.232), Бугарске (72,2 – 9.353) и Румуније (202,7 – 9.374). Највише ја пак одмакла Словенија, која са два милиона становника има БНП од 46 милијарди, али и 23.000 долара по становнику.

,,Биг мек индекс” односно ППП дају нам иначе лепшу слику од рачунице која се добија применом званичног курса долара: наш БНП је по томе само 26,5 милијарди, или 3.564 долара по глави.

Која нам се од две мере чини реалнијом из искуства свакодневног одласка у самопослугу?