Искушења тек предстоје

Репрезентација Србије завршила је мини турнеју по британским острвима стопостотним учинком. Забележене су две победе, истина минималним резултатом, али обе су изузетно важне. Њихов значај је најпре у томе што ћемо се попети неко место више на Фифиној ранг листи и приближити се оној групи репрезентација које су повлашћене при сваком Фифином жребању. Пријатељске утакмице данас имају скоро исти значај као и оне такмичарске, тога морају сви да буду свесни. Наш ранији однос према таквим мини турнејама, попут оне пред Светско првенство у Немачкој 2006. године када смо олако губили „неважне” утакмице и када смо такве турнеје доживљавали као туристичка путовања сместио нас је међу Фифине аутсајдере, а како смо прошли у Немачкој, да не помињемо.

Наш селектор Радомир Антић био је свестан те чињенице и није допустио никакво опуштање, нити олак приступ мечевима на Острву.

Показало се то као веома мудар приступ и у рабош су уписана два успеха.

Ако се први сурет против борбених, али не и превише вештих северних Ираца може посматрати као рутински одрађен посао, друга утакмица против селекције Јужне Кореје била је већ много озбиљнији тест. Корејци у чак 28 утакмица до сусрета са нама нису поражени, што је већ довољно јак аргумент са којим су ушли у утакмицу на Крејвен котиџу у Лондону.

Антић им је супротставио наш најјачи састав, а оно што се догађало током тих 90 минута показало нам је да ће сваки сусрет на предстојећем Мундијалу у Јужној Африци бити тежак и претежак. Некадашњи аутсајдери, Корејци, показали су да су вредно учили и научили скоро све лекције из фудбалске игре. Имају солидну индивидуалну технику, веома су брзи, физички одлично припремљени, крећу се без лопте, зрело комбинују, стриктно покривају противничке играче, упорни су до крајњих граница и дисциплиновано до краја извршавају тренерове замисли. Шаховским речником речено, одлично су научили отварање, разноврсни су у средишњици, и једино им је завршница слабија. Стављали су много пута на искушење наше репрезентативце и само захваљујући озбиљном приступу игри свих наших играча остварен је успех.

Антић ће из овог сусрета, уверени смо, умети да извуче поуке и сагледа одређене слабости које је тим као целина испољио. А руку на срце, није све функционисало баш глатко. Чини се да су неке линије деловале несинхронизовано а самим тим и неефикасно. На једној, десној страни, имали смо Ивановића, Кузмановића и Красића, на другој Луковића, Милијаша и Јовановића. Чинило се да ће бити нерешиве енигме за Корејце, али није било тако. Корејци су нас прочитали и потпуно зауставили обе наше ударне линије. Посебно су мотрили на Красића који је увек био окружен четворицом противничких играча. И на другој страни је ишло само до ивице противничког шеснаестерца и осим једног центаршута Луковића који је Жигић вешто претворио у гол, нисмо озбиљније угрозили противничког голмана из акција по боковима. Једноставно нисмо били у стању да брзо преносимо игру са једне на другу страну где није било велике концентрације корејских играча. Овако, све се сводило на покушаје Красића и Јовановића који су ударали у одбрамбени зид и губили лопте. У таквој игри средина терена, а посебно простор испред корејског шеснаестерца били су потпуно празни, наших играча који би се убацили и евентуално шутем са двадесетак метара атаковали на гол, није било. У таквим околностима Жигић и Лазовић били су често одсечени, без употребљивих лопти, у већем делу утакмице безопасни. Тачно је, немамо играче формата једног Чавија, Инијесте, Риберија, који „имају очи и на темену”, све виде и у стању су да муњевито окрену игру на другу страну, избаце целу одбрамбену линију противника у делићу секунде. Можда ће неко рећи да претерујемо, ситничаримо после успешно окончаног посла, уместо да се радујемо. Ипак, остајемо при томе да је одређена доза критике и у победи делотворна и да се увек може боље, да увек има места за исправке, дораде у једном послу какав је припрема репрезентације за искушења која нас очекују наредне године. Боље сад, него после…