Умро Роберт Фишер

У Рејкјавику, на Исланду, у граду и земљи које је прославио на путу до титуле светског првака, 1972. године, умро је прекјуче Роберт Џејмс Фишер. Према његовој жељи, вести о томе да се налазио у болници током последња два месеца пажљиво су скриване од јавности. Далеко од медија које је увек привлачи и избегавао, Боби Фишер је проживео непуне две последње године свог живота, не дочекавши 65. рођендан, а штуре вести преносе да су му бубрези отказали и да се налазио у тешком психичком стању.

Сви познаваоци шаха слажу се да је Фишер, рођен 9. марта 1943. у Бруклину, један од најзначајнијих шахиста свих времена. Чак и Гари Каспаров који према њему није показивао наклоност, у својој књизи „Моји велики претходници”, 2004, пише: „Многи сматрају да је Фишер био највећи шахиста 20. века. Могуће је да јесте”.

Једно је сигурно. Ниједан шампион пре ни после Фишера није донео толику популарност шаховској игри. Меч за светског првака који је играо са Борисом Спаским у Рејкјавику, 1972. године, био је спортски догађај планете, симбол Хладног рата у коме је усамљени Американац успео да сруши зид совјетске доминације грађен деценијама, страховити судар две изузетне личности и подизање зарада шаховских професионалаца до дотле неслућених размера.

Док је Спаски свој претходни меч са Петросјаном играо за око пет хиљада долара, Фишер је низом феноменалних резултата и неочекиваних поступака подигао фонд награда 50 пута, а већ за несуђени меч са Анатолијем Карповом, који је требало да се одржи 1975. године, добио је понуду од пет милиона долара. И одбио...

Пре победе против Спаског од 12,5:8,5, у мечу који је почео поразом, а затим изгубио и другу партију контумацијом јер није био задовољан условима за игру, „човек-машина” добио је мечеве са Данцем Бентом Ларсеном и Русом Марком Тајмановом са дотле незабележених 6:0, а у полуфиналу је савладао Тиграна Петросјана 6,5:2,5.

Када Светска шаховска организација (Фиде) није прихватила Фишерове захтеве за меч са Карповом, напустио је арене и није се вратио у јавност пуне две деценије, а шаховски медији су све то време живели од нагађања која је симболисао и познати филм „У потрази за Бобијем Фишером”.

Суму од пет милиона долара коју је понудио власник Југоскандика Јездимир Васиљевић за Фишеров повратак и меч са Спаским, на Светом Стефану и у Београду, 1992. године, нудили су и многи други спонзори, али пресудила је Фишерова љубав према нашој земљи и инат према америчкој администрацији кој му је претила казном од десет година затвора за прекршене санкције према СРЈ. Меч који је добио не памти се више по резултату 17,5:12,5, већ по Фишеровом гесту када је пљунуо на амерички факс са упозорењем. Тада је дефинитвно раскрстио са земљом чији је јунак био две деценије раније, када га је Хенри Кисинџер, у име председника Ричарда Никсона, телеграмом замолио да настави меч у интересу САД.

Остатак Фишеровог живота ван шаха је тужна прича привременог боравка у Мађарској, па на Филипинима где је добио ћерку у невенчаној вези, и у Јапану где је провео у затвору период од 13. јула 2004. до 23. марта 2005. године, на захтев америчких власти.

Спасли су га велики пријатељи са Исланда, дајући му дозволу боравка и одбијајући захтев за изручење у САД, упркос ризика дипломатског сукоба са моћним савезником. Острво са 300.000 становника и без војске, стало је уз шампиона који је створио шаховски професионализам и остао сам.

Чак и када је напустио шах, Фишер је радио за добро игре коју је изједначавао са животом. Његов генијални патент за шаховски сат који враћа време уназад после сваког потеза, први пут реализован у СР Југославији, 1992, данас користи цео свет. Аутор патента из 1988. није, међутим, добио ни долар од милионског бизниса који су реализовали други, због бирократског разлога: вредност патента је истекла 2001..

Уз подршку нашег Светозара Глигорића који је томе посветио целу књигу, Фишер је 1996. патентирао нову врсту шаха, са жељом да наредним генерацијама обезбеди будућност чак и када компјутери угрозе оригиналност у садашњим правилима.

Хваљен и оспораван, Фишер се у позним годинама нашао растрзан психичким проблемима и параноичним испадима против различитих ауторитета и власти. Они који су сматрали да његова параноја нема никаквог основа изненадили су се када је 2002. године отворен досије ФБИ. Показало се да је ЦИА пратила Бобија Фишера од најранијих дана, због сумње да је његова мајка Регина комунистички шпијун...

------------------------------------------------------------------------

Светозар Глигорић: Био је сензационалан у свему

– Као да сам предосећао ову вест када сам чуо да је отишао у болницу, а још и да је Јапанка Мијоко Ватаји, његов највећи пријатељ, уз Филипинца Тореа, дошла из Токија. Мрзео је болницу и веровао да је здрав човек, тако да сам знао да није нимало добро. Наше пријатељство је трајало пола века. Трудио сам се да то одржим у тајности због њега, посебно током две деценије његовог самоизгнанства. Када сам се кандидовао за председника Фиде, то је било искључиво са жељом да га вратим шаху, јер су га непромишљене одлуке функционера Фиде и отерале са турнирске сцене – рекао нам је велемајстор Светозар Глигорић.

– Био је сензационалан у свему. Увек је чинио оно што се најмање очекивало. Имао је огромне заслуге за шах. Својим резултатима, апсолутном посвећеношћу и потребом медија да га виде, натерао је свет да укаже поштовање шаху као најбољем људском изуму у сфери интелектуалних игара. Принципијелно је бранио своје ставове, спреман на највеће жртве и живот у сиромаштву током дугог периода, а његови шаховски наследници су захваљујући томе постали богаташи.

------------------------------------------------------------------------

Матановић: Потпуно неосетљив на новац

– У овом тренутку ми падају на памет три ствари: његов нагли продор у светски врх, фантастични резултати у мечевима и астрономско подизање угледа шаха преко Атлантског океана, у западном, богатијем делу планете. Први пут сам играо са њим када је имао 15 година – сећа се велемајстор Александар Матановић – и прогнозе Ломбардија да је Фишер један од кандидата за светског првака изгледале су ми смешно. Тада сам мислио: ако њега не победим, кога ћу? Међутим, он се муњевито пробио међу најбоље. Нико није поновио тако убедљиве победе у мечевим кандидата: по 6:0 против Ларсена и Тајманова и 6,5:2,5 против Петросјана.

– Био је савршено коректан шахиста, потпуно оперисан од жеље за новцем, насупрот шампиона пре и после њега. Ако је некада тражио новац то је било из принципијелних разлога. Када смо организовали меч СССР – Остали свет у Београду, 1970, његови финансијски захтеви били су најсмешнији. Тражио је само да му се обезбеди носач и такси до аеродрома!

------------------------------------------------------------------------

Ивков: Шаховски Касијус Клеј

– Ово је изузетно тужна вест, поготово што је умро потпуно усамљен, као што је и живео откако се нашао сам на Олимпу – говори Борислав Ивков, још један члан нашег најуспешнијег тима који је војевао са Робертом Фишером. – Увек је био окружен многима који су желели да му се приближе. Ја нисам био међу њима, али смо имали веома коректне односе. На Светом Стефану, 1992, подсетио сам га на једну партију коју је изгубио 1960, а он је одмах, на џепном шаху, показао цео ток тог давног дуела. Последњи пут смо били у контакту преко и-мејла 7. септембра прошле године када сам му јавио да излази моја нова књига. Одговорио је љубазно, потсећајући да се одавно нисмо чули.

– Ако шаховска игра буде преживела и наредних хиљаду година, од свих шампиона у најлепшем сећању ће остати Фишер и Таљ. Било је изузетних шахиста, као на пример Ботвиник који је обележио целу еру, али сећање на њега неће трајати ни приближно толико. Фишер је први почео да игра данашњи, „апсолутни” шах, али пре помоћи компјутера, огромним трудом и пожртвовањем уложеним у познавање шаха и његове историје. За шах је учинио оно што је Касијус Клеј за бокс!