Сила која ведри и облачи

Као професор филозофије у Првој крагујевачкој гимназији волео сам да за потребе упознавања са основним појмовима модерне политичке филозофије ученицима задам следећу једначину: бело: црно = демократија: Х . У основи, то је била пропедеутичка примена познатог начина спознаје: понекад је упутно приступити са супротне стране разумевању тога шта нека ствар јесте и поћи од онога што она никако није. Стрпљиво сам препуштао ђацима да сами трагају за решењем.

Шта сам се ватри ту нагледао, у заруменелим образима, у измењеним погледима. А све то не због оцене него само због опште предиспозиције мишљења и магичне привлачности речи демократија. Ретко се дешавало, међутим, да ученици сами дођу до траженог решења једначине.

Они су се збуњивали око комунизма, терора, монархије, а најчешћи, дакако нетачан, одговор којим су именовали антипод демократије био је тоталитаризам. Обично бих преузимао одговорност и на табли исписивао решење: х = аристократија.

Демократија је, дакле, владавина грађана (слободних грађана, рекли бисмо у трагању за преводом античког демоса), и као таква она се тиче свих. Аристократија је пак владавина неких, једино достојних да владају, малобројних уживалаца привилегија, који управљају духовним и материјалним вредностима с циљем очувања непрелазне социјалне дистанце у односу на већину.

Прва линија борбе за демократију у Србији данас има своје име, она се зове децентрализација. Разлог хроничног повлачења пред том темом је у страху при помисли на силу с којом демократија ту има да се сукоби.

Тај страх је у кости утериван грађанству револуционарним терором компартије, али је и павловљевски условљаван при сваком, макар и вербалном, приближавању суштини поретка. Тој страховитој сили, која ведри и облачи Србијом, еуфемистички се тепа именом ,,београдизација”, иако само случајним избором Београда за резиденцијално место Јосипа Броза она има везе са овим градом.

Родно место и тајна београдизације јесте у Брозовој аристократији. Она не припада ниједној партији, она је изнад плебејског упражњавања политике, нарочито откако су уведени избори. Она се интимно гнуша партија, па се баш зато и труди да њој припадају и служе све партије. Њој више конвенирају тајне полиције и крупни капитал, без рачуна и ризика слободног тржишта, јер свака је аристократија изнад послова.

Територије, некретнине, положаји, здања, кабинети, то су њене преокупације. Зато она Београд разумева као присни посед, као свој трезор, као искључиво место привилегија. Плебс по тамошњим прчковцима и недођијама, ако баш тако незахвално неће дома на миру да једе своје колаче нека изволи у Београд.

Брозова аристократија креира београдизацију као логику националног система управљања, привређивања и мишљења. Она је субјект београдизације, а Београд је само њена резиденција.

Због тога децентрализација Србије није техничко или организационо питање законских мера, поступака и коректива.

То је есенцијално политичко питање и своди се на рез и јасан дисконтинуитет са владавином неправа којe је успостављенo средствима револуционарног насиља. Истовремено са питањима реституције и рехабилитације, која извиру из тога чина, отворило би се и аутентично питање децентрализације, али тек тада.

Само са том претпоставком има смисла говорити о регионализацији, о дводомој народној скупштини, о коперниканском обрту у националној фискалној политици, о правичном порезу на имовину као доминантном извору јавних прихода. Али најпре демократија мора да сруши зид аристократских инхибиција.

Та идеја ради у оном узбуђењу мојих бивших ученика, у сјају њихових погледа.

*Председник Скупштине града Крагујевца