Амабасадор и Србије и Бразила

Иако Дејан Петковић у Бразилу много више прославља Србију, него Србија њега, спона коју ствара између две земље је обострано јака. Кудгод кренули кроз Рио, „Пет” је Србима лозинка за улазак у друштво и тема за разговор, од улица надомак сиротињских фавела на гранитним планинама, разбацаним унаоколо, до најлуксузнијих хотела на обалама Копакабане, Леблона, Ипанеме, Ботафога, Фламенга…

Однос у бројкама између две државе крајње је неравноправан. Бразил је пети на свету, са 172 милиона становника, а нас има колико навијача неког нижерангираног клуба у „Серији А”. Апсолутни рекордер је Петковићев Фламенго, са званично 35 милиона навијача, па зато и носи надимак „највољенији клуб”, а други је Сао Пауло, са десет милиона навијача мање. То су и два тренутно најбоља тима у Бразилској лиги, која се управо боре за титулу шампиона, а та домаћа круна има у народу далеко већу вредност него што овде може и да се замисли.

Дејан Петковић је рођен 10. септембра 1972. у Мајдапеку. После омладинских дана у ФК Мајданпеку, прешао је у Раднички из Ниша, и са 16 година и 15 дана постао најмлађи играч у историји Прве лиге СФРЈ, оборивши рекорд Митра Мркеле за један дан. Сада је, са 37 година и нешто више од два месеца, један од најстаријих у Бразилској лиги, а каријером професионалног играча, дужом од 21 године, прети да обори нови светски рекорд.

Иако је код нас најпознатији као играч Црвене звезде 1991-95, из генерације која је наследила европске и светске шампионе, Петковић никада није заборавио Ниш и Раднички. Наставио је да помаже свој први клуб и тако што је у Бразил довео из Радничког фудбалере као што су Владимир Ђорђевић и голман Жељко Тадић. Међу нашим играчима којима је његова слава отворила пут у Бразил, били су и Миодраг Анђелковић, Никола Дамјанац, Дејан Османовић и Владимир Петковић.

Као идол масе и медија, који га прате свуда, од редовних тренинга у елитном крају Леблону, до вечерњих гостовања у телевизијским емисијама, Петковић представља на најлепши начин и Србију и фудбалере уопште: спонтано, духовито и елоквентно, „на чистом португалском, са симпатичним шпанским акцентом”.

У последњем гостовању, поводом уласка у „Кућу славе”, домаћин му је био најпознатији бразилски „ток-шоу” водитељ Жо Суарес (или Суареш, ако сте из Рија). Бивши комичар постављао је неочекивана и провокативна питања, а Петковић му одговарао истом мером. Дуго је причао о свом доласку из Мајданпека у Ниш и како су момци из тима, не знајући му ни име, сами измислили надимак Рамбо. Онда је сликовито описивао шта код нас значи реч „шмекер”, његов први надимак. Руку на срце, он му најбоље пристаје.

Колико Бразилцима приближава Србију, толико само Петковићево присуство олакшава нашим људима у Рију да боље упознају овај чудесни град и фасцинантни народ, који ће бити домаћин Светског првенства у фудбалу 2014. и Олимпијаде 2016. Тако се сазнају и елементарне чињенице, на пример, како грешимо када Бразилце називамо Кариокама, јер је то надимак само за становнике Рија. „Кариока” („кућа белог човека”) је израз бразилских домородаца за станиште португалских освајача, који су себи изабрали најлепши део ове огромне земље и назвали га, погрешно, Рио де Жанеиро („јануарска река”), мислећи да је у питању ушће реке, а не океан. Опште призната карактеристика „Кариока” у односу на становнике осталих делова Бразила (поред тога што на посебан начин изговарају неке сугласнике), јесте изузетна срдачност и предусретљивост према странцима, што је и Петковићу помогло да ту достигне врхунац спортске каријере.

-----------------------------------------------------------

За 21 годину у 15 различитих клубова

У својој професионалној каријери Дејан Петковић је играо за 15 клубова из шест земаља, од Кине и Саудијске Арабије до Бразила. Крај сваког клуба је наведен број утакмица, а у заградама број постигнутих голова, до јучерашње утакмице против Гојаса.

Петковићеви „олимпијски” рекорди

И пре повратка у Фламенго, Петковић је био рекордер Бразила са шест голова директно из корнера. Седмим голом, 18. октобра против Палмеираса, он је, према Википедији, постао и апсолутни рекордер у историји фудбала, а 8. новембра, већ у 9. минуту меча с Атлетиком Минеиром, повисио је тај рекорд на осам „олимпијских” голова, од којих је половина у дресу Фламенга.

Насупрот ранијим головима у даљи угао, последња два „олимпијска” Петковић је постигао према ближој стативи, поред голмана и по једног одбрамбеног играча. Против Палмеираса је шутирао по земљи, беку кроз ноге, а у Бело Хоризонтеу у ближи горњи угао, беку изнад главе.

Иначе, назив „олимпијски” гол везан је управо за Јужну Америку, по голу којим је Аргентина победила олимпијског првака Уругвај, 1924 (2:1). Једини гол из корнера на светским првенствима Фифе такође припада Јужноамериканцима. Колумбијац Маркос Кол је тако савладао легендарног Лава Јашина 1962, у утакмици Колумбија – СССР 4:4.

Марјан Ковачевић

(Сутра: од наше до њихове Маракане)