Од наше до њихове Маракане

Од Рамба до Пета, од наше до њихове Маракане, на путу дугом две деценије, десетак хиљада километара и две различите културе, Дејан Петковић је имао много падова и промашаја, често због своје отворене и емотивне природе. Један од првих, десио се у репрезентацији, у време селектора Слободана Сантрача (1994-98). Када га је Сантрач позвао да уђе на терен тек неколико минута пре краја утакмице у Буенос Ајресу (Аргентина – Југославија 1:0), Рамбо је одбио. Та непослушност коштала га је одласка на Светско првенство у Француској 1998. и никада му није опроштена. Идућег месеца навршиће се десет година од Петковићеве седме и последње, пријатељске утакмице за репрезентацију, коју је одиграо као капитен СРЈ, децембра 1999.

Није случајно што је Рамбо тек као Пет, у земљи фудбала, нашао и превазишао себе. Не само што је сазрео трновитим путем, већ је ту, где се цени право мајсторство и мрзи неправда, прихваћен срцем, као прави вођа, што и јесте по природи. Схватили смо понешто о томе тек у Рију, када смо чули многе обичне људе, као што је навијач Фламенга Маркос Роланд, наш шаховски пријатељ, а сада и специјални извештач „Политике” из фудбалског Бразила. Најбоље је да њему, поново, препустимо реч:

„Право ми је задовољство да вам помогнем! Сигуран сам да Пет заслужује место у вашем државном тиму на Светском првенству и да ће тако и тим Србије бити јачи! Мислим да то могу да кажем, јер да је он Бразилац, а ја селектор Бразила (?!), верујте да би Пет био у тиму, а с њим Адријано, Кака и нова звезда Нилмар.

За мене је Пет један од најбољих „непознатих” играча које сам видео у животу. У Бразилу је 60-их и 70-их играо Адемир да Гуја. Готово целу каријеру је провео у Палмеирасу, клубу који су тада звали ’Академија’, због јединственог стила, класичног фудбала на највишем нивоу. Адемир да Гуја је могао да игра месецима, а да не погреши ни у једном додавању...

На његову несрећу, било је то време Пелеовог Сантоса, Гаринчиног Ботафога, Нилтона, Дидија, Жерсона... Велики тимови, велики играчи. Уз то, можда је био и превише скроман, није волео да се хвали. Адемир је одиграо само неколико утакмица за државну репрезентацију, а био је бриљантан играч. Зато га је у својој песми овековечио један од великих бразилских песника, Жоао Кабрал де Мело Нето.

Када видим играча као што је Пет, без шансе да заигра на Светском првенству 2010, сетим се неправде коју је претрпео Адемир да Гуја, син још једног великог бразилског фудбалера, Домингоса да Гује. Пет је дошао у Бразил, ту се сакрио и можда пропустио своје прилике. Срећни смо били ми, Бразилци, што смо без труда добили фудбалера који игра као што се играло овде некада, пре но што је дошло време ’фудбала за извоз’.”

(Сутра: Бразилски смисао за лепоту)

---------------------------------------------------------------------------

Фламенго на бод до водећег Сао Паула 

Рио де Жанеиро, од нашег специјалног извештача

На Маракани је прексиноћ све било спремно за продор Фламенга на врх табеле, на око 35 степени по Целзијусу. Претходно су навијачи већ прославили драматичну победу Ботафога против водећег Сао Паула (3:2), у другом делу Рија, и потребна је била само победа против знатно слабијег Гојаса. Првих 75.000 улазница било је продато још пре недељу дана, па је додато још 3.000. Навијачи су спремили специјалну декорацију: мозаик од 92.000 комада, на великим стубовима. Призор је био сјајан, мада текст можда и није био скроман: „Одлучиће највећа маса навијача на свету”.

Међутим, Гојас је играо много боље и агресивније него у претходним утакмицама, као да се они боре за прво место. Скривили су око 30 фаулова (Фламенго девет), а један од играча са седам фаулова није добио ни жути картон. Били су опасни и у одбрани и из контре, када је сјајни голман Бруно морао је да покаже шта уме. Надам се да ће тако да играју и идуће недеље, на домаћем терену, против водећег Сао Паула.

Пет је напустио терен петнаестак минута пре краја, исцрпљен. Играо је добро, много се борио. Једино не разумем зашто је изводио баш све корнере и готово све слободне ударце. Зна се да су његови корнери с десне стране мање опасни, а често је морао да претрчи 60-70 метара до корнер-заставице и да се тако умара.

Дакле: Сао Пауло 62, Фламенго 61, Интернационал и Палмеирас по 59 бодова. Што би шахисти рекли, позиција је нејасна, а важан циљ је и четврто место, за улазак у Куп „Либертадорес да Америка”, Јужноамеричку верзију европске Лиге шампиона.

Врућина расте и на терену и ван њега. Идуће недеље Фламенго игра против Коринтијанса из Сао Паула, у коме је Роналдо, прекјуче приказао 20 минута врхунског фудбала. Велики Роналдо игра за Коринтијанс од почетка ове године и са њим је освојио Бразилски куп. Тренер га у шали зове „дебели”, али његов мајсторство је и даље огромно.

М. Роланд