Прави пастир цркве Божје

Захвалан сам Богу који ми је указао милост и част да будем сарадник такве свете личности као што је био блаженопочивши патријарх српски Павле. Не знам да ли је у савременом свету постојао такав човек који је у потпуности и до краја био посвећен Богу и свом роду као патријарх Павле. Приликом свакодневних сусрета када сам одлазио код њега на реферисање са гомилом поште и другим службеним потребама увек се од њега могла чути и понека духовна поука. Био је човек дубоке вере и уздао се увек у помоћ Божју. Много пута када сам полазио на свечани улаз Патријаршије, да дочекам високе личности и делегације из земље и иностранства, затицао сам га у његовој капелици у дубокој молитви и да чини велике метаније.

Дубоко сам убеђен да је Бог интервенисао приликом његовог избора за патријарха пошто он тај положај није прижељкивао нити очекивао. Ниједна личност у Српској православној цркви не би у тако драматичном времену које смо преживели тако часно и достојанствено водила брод српске цркве. Бог је изабрао најсмиренијег свога слугу, човека љубави и доброте, правог пастира цркве Божје. Поштовали су га и пријатељи и непријатељи и сви који су га сретали препознали су у њему правог Божјег слугу.

Помагао је сиротињу, а о томе се готово ништа не зна. Као пример хтео бих да наведем да је сакупио новац и купио две куће са окућницама за две многочлане избегличке породице из Пећи. Обе породице живе у Мрчајевцима. Исто тако, купио је кућу са окућницом у Мрчајевцима и за једну породицу из Краљева са деветоро деце. Та породица је живела до тада у контејнеру.

Стотине и стотине наших људи добило је помоћ од патријарха, било за лекове, било за голо преживљавање. Све је ово чинио углавном од прилога наших верника које је добијао из Америке.

Иначе, никада није узео плату у Патријаршији, иако је на њу имао право као патријарх Српске цркве. Минималне животне потребе подмиривао је од своје мале пензије. Неке је и стипендирао, чак и једног црнца, студента медицине. Стипендирао је једног познатог академика који је преминуо и многа друга добра дела је чинио да би се само о томе могле написати књиге.

Никада није био докон, увек је нешто радио. У почетку, после избора за патријарха често је сам куцао акта и писма на старој писаћој машини. Био је пре свега монах и живео је правим монашким испосничким животом. Гледајући свакодневно како се оскудно храни, често сам се питао како се не разболи, поготово што се и веома оскудно одевао, чак и по великим хладноћама. Његова штедљивост превазилазила је сваку меру. Није дозвољавао ни мрва хлеба да се баци. Говорио је да је божанска енергија преко сунчеве светлости створила ту храну, цитирајући Спаситељеве речи да се покупи све комађе хлеба преостало после храњења пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе. Дешавало се увече, када је требало да пођемо на неки пријем или академију, да га једва пронађем у мраку у његовим просторијама. Затицао сам га да чита поред прозора користећи спољно улично јако светло. Чим седне у кола одмах је узимао молитвеник да чита молитве припремајући се за сутрашњу свету литургију коју је свакодневно служио. Осим тога што је обновио и подигао више цркава, што је измирио раскол у Српској православној цркви, стигао је да напише и више значајних књига теолошке садржине. Тек ће време показати каквог је правог пастира цркве Божије имао српски народ у блаженопочившем патријарху српском Павлу.

Иначе, први пут сам га упознао у Призренској богословији давне 1950. године. Предавао нам је грчки језик и црквено појање. И тада је био пун љубави према богословима, мада је био доста строг у оцењивању ђака, али и правичан. То време је било време немаштине и крајњег сиромаштва. Више се гладовало него било сито. Никада зими, ни по највећој хладноћи, није ложио ватру у својој скромној собици него је своје следовање дрва делио по ђачким учионицама. Иако је било послуге у интернату, отац Павле, како смо га звали, устајао је пре свих и сам подлагао ватру у учионицама.

Само два пута недељно по два сата смо могли да изађемо из интерната у град, и увек нас је саветовао да идемо у групама јер је и у то време постојала опасност да неко настрада. Више пута кад смо шетали уз реку Бистрицу, шиптарска деца су нас гађала камењем са брда и тврђаве Каљаје. Било је и повређених ђака. Богослова Гојка Мрђу, данашњег митрополита дабробосанског Николаја су претукли. Претукли су и богослова Миливоја Ћирића, потоњег свештеника у Варварину. Он је и мученички пострадао приликом бомбардовања моста на Морави у Варварину 1999. године. И многи други ученици богословије доживљавали су непријатности као уосталом што их је доживљавао и сам патријарх као ондашњи епископ рашко-призренски Павле.

Протођакон, шеф кабинета патријарха Павла, у пензији