Понеко ипак дође

Тараш – До овог села уз реку Тису води слепи пут. Оно је на њему последња станица. Некада је овде била велика речна лука из које се бродовима одвозила паорска мука, широка лепеза пољопривредних производа који су са средњобанатских њива доспевали до београдских пијаца. Тарашани су били највећи произвођачи купуса и кромпира, а због жита су овде допловљавали трговци из удаљених европских земаља. Кад је утихнуо речни саобраћај село је скрајнуто у тишину. Из њега се све више одлазило, а мало ко је долазио. Овде се најсликовитије прелама судбина банатског сељака, некада вредног ратара, а данас често остављеног и заборављеног старца.

Осамдесеттрогодишња Плавка Ђуричин 11 година живи сама, нaкон што јој је умро муж. Била је једном у бањи и мучи је ишијас, а слабо јој је и срце. Недавно је примила четири блокаде јер се једва кретала. Кад више није могла у њиву престала је да држи стоку и остала без прихода. Због тога је продавала земљу кад је она била најјефтинија. Сада је у великој неизвесности. – Имам пријатеље у породици Наде Лудошки који ме обилазе, али они имају своје обавезе. Претпрошле године дала сам 30.000 за здравствено осигурање јер су се нагомилале неке обавезе. То је за мене огроман новац. Нисам имала деце, а и они који имају децу сада су сами и није им много боље. Док сам имала земљу давала сам је у аренду. Кажу није родило па ми ништа и не плате. Сада је дошло време да нема ни за дрва па због штедње рано легнем са флашом вруће воде под ногама. Често седим и плачем и молим Бога да ме узме себи, само да се не пати, јада се старица.

(/slika2)Жива Лудошки звани Лала од 12. године оре земљу, а тек у претпрошлој години кад је дубоко ушао у осму деценију „ман`о” је виноград. Уплаћивао је пољопривредно осигурање и сада прима шест хиљада пензију, са најновијим повећањем. Он је у бољој позицији јер у Тарашу има ћерку која редовно свраћа, а обилазе га и два сина из Зрењанина. Тешко се креће, али може „бицикловом” до центра. Једино га ове зиме омета снег. Стари Лала вели да у дугим зимским ноћима досаду отклања гледањем телевизије. – Ипак понекад неко дође, а и лекари су добри па дају лекове за два месеца, теши се стари паор који живи сам.

Седамдесетседмогодишњи Веса живи са две године млађом супругом Анђом и већ годинама сваки час бацају погледе на календар очекујући да им наиђе ћерка из Словеније са супругом и двоје унучади. – Срећом долазе често. Та ишчекивања дају смисао њиховом животу. Ти сусрети се памте, ти растанци су све болнији, причају старци. Радили су много, држали стоку, али више немају снаге. – Мене издаје срце, жену ноге. Лекари су рекли да се оставимо рада у пољопривреди којом сe бавимо 65 година. Прошле године смо последњи пут хранили свиње и све више морамо да се ослањати на пензију од шест хиљада – прича Веса. – И добро је док смо заједно, а шта ће бити кад нас судбина раздвоји – питају се Иван и Марија Толмач.

У сличним размишљањима јесен свог живота проводе многи усамљеници по нашим све празнијим селима. Они плаћају данак цивилизацијским променама. Млађи су углавном отишли, па је мало породица где живи више генерација које воде бригу једна о другој. Тако је старост неизвесна онима који су током свог живота произвели на вагоне кукуруза, купуса, кромпира, на тоне меса на хиљаде хектолитара млека. Стари остају на земљи и кад више не могу да је обрађују, а нису прешли праг новог времена у коме би можда живели у опремљеним старачким домовима. Њихове евентуалне пензије су мале да покрију трошкове смештаја, а не треба им замерити што се они, и кад не морају, одричу комфора у становима своје деце. Дражи су им последњи дани зими поред топле пећке, а лети на клупи испред куће у своме сокаку.