Станови као лак плен

У великом салонском стану у Душановој улици, на београдском Дорћолу, живела је усамљено једна бака, учитељица у пензији. Јутром је одлазила на Бајлонијеву пијацу, а вечери би проводила гледајући телевизијски програм и албуме са фотографијама. Са покојним супругом провела је 32 године у срећном браку. Пропутовали су пола Европе, али нису имали деце. Судбина је тако хтела.

Редовно је одлазила на рођендане својих сестрића а затим и њихове деце и увек се одазивала на позиве мужевљеве фамилије. Здрава, витална и ведрог духа, са комшиницама је уз кафу размењивала рецепте и причала о деци и унуцима својих сестара. Знала је да ће стан остати њима као законским наследницима. Није размишљала о тестаменту нити о смрти. Тек је 70 напунила и одлично се држала. Онда се једног јануарског јутра оклизнула на улици и сломила кук.

Сестре су је сместиле у болницу, а касније су је обилазиле у стану и помагале, најпре сваког дана, онда једном недељно. Биле су заузете чувањем унука, а сестрићи су вазда имали неке пословне обавезе. Зато су ангажовали патронажну службу.

Геронто-домаћица долазила је радним данима, куповала баки храну и кувала, пресвлачила је и прала. Сестре и њихова деца обилазили би је суботом и недељом, али догађало се да прође и цео викенд а да јој нико врата не отвори.

Жена из Геронтолошког центра имала би понекад времена да је саслуша. Дан по дан, реч по реч, она схвати каква је ситуација, па поче да долази и викендом, да доноси крофне и палачинке, а бивало је и да преспава код баке. Једном је довела и свог сина, студента математике. Бака сазнаје да они живе у малом изнајмљеном стану у Жаркову, од једне плате и нешто мало приватних часова које младић даје средњошколцима. Понудила му је да се пресели код ње, собе ионако зврје празне, да му факултет буде ближе. Он је марљиво учио, понекад би дошао са девојком или неким другом са факултета, а његова мајка је бринула о баки, спремала стан и кувала. Све чешће је ту и спавала. Бака је била расположена, кућа јој је живнула, имала је кога да очекује и са ким да прича. Геронто-домаћица и њен син постали су њена породица.

Убрзо су бака и студент склопили уговор о доживотном издржавању. Њене сестре биле су безмало изненађене када су тек на оставинској расправи сазнале да стан од 85 квадрата на Дорћолу није део заоставштине јер је отуђен двострано теретним уговором, тако да оне не могу добити чак ни такозвани нужни део. Покојна сестра им је легатима оставила по две уметничке слике и неке старинске лампе од мајолике. Скромну уштеђевину расподелила је њиховој деци. Стан је припао сиромашном студенту математике из Жаркова, који је у бакином животу боравио тек последњих годину дана.

Сада породица покушава да поништи уговор пред судом. Њихов адвокат тврди да је закон изигран, јер запослени у геронтолошким службама немају право да са старим особама склапају уговоре о доживотном издржавању. Међутим, син геронто-домаћице не спада у круг лица која не могу закључивати те уговоре. Сестре у тужби тврде да је његова мајка злоупотребила свој службени положај, а да је младић само формално потписао уговор.

Спор још траје у београдској Палати правде. Неизвесно је када ће бити окончан и у чију корист ће бити пресуђено. За то време у стану на Дорћолу живи студент математике са девојком.

Стари људи често склапају уговоре о доживотном издржавању због страха од усамљености.

– Било је случајева да стара особа закључи неколико уговора и од свих давалаца издржавања прикрива друге уговоре. Стари то чине из страха од усамљености а не због жеље да некога преваре – каже судија Весна Секулић, портпарол Првог општинског суда у Београду.

Стари се најчешће обраћају судовима ако желе да раскину уговор јер нису задовољни даваоцем издржавања, а то је обично нека млађа особа из фамилије којој остаје стан у замену за бригу, негу и материјалну помоћ.

– Када подносе тужбу за раскид уговора, стари обично наводе да давалац издржавања не испуњава своје материјалне обавезе или да се ружно понаша према њима, запоставља их и не обилази. Насупрот томе, има случајева када се рођаци буквално утркују у бризи о старом члану породице и отимају ко ће закључити уговор, нарочито ако је у питању стан на атрактивном месту. Сећам се случаја једног старца, са станом у строгом центру Београда, који је имао две невенчане жене. Са обе је закључио уговоре о доживотном издржавању, али је један од њих остао на снази јер је суд утврдио да је та жена потпуно испуњавала обавезе из уговора. Онда је његова родбина покушала да обори тај уговор – прича наша саговорница.

Закон о наслеђивању не дозвољава да уговоре о доживотном издржавању склапају запослени у геронтолошким центрима и домовима старих. „Ништав је уговор у коме је давалац издржавања физичко или правно лице које се у оквиру свог занимања односно делатности стара о примаоцу издржавања”, каже закон.

– Догађа се да такав уговор буде закључен само да би законски наследници остали кратких рукава, јер они немају право ни на нужни део зато што је уговор о доживотном издржавању двострано теретан. Због тога се овај уговор и најтеже побија, за разлику од уговора о поклону и тестамента – објашњава Весна Секулић.

Уговор о доживотном издржавању спада у такозване алеаторне уговоре (алеа – коцка) јер има елеменат неизвесности. Зато често на суду „падају” уговори закључени са особама које болују од тешке неизлечиве болести у поодмаклој фази, где је скора смрт веома извесна.

– То је заиста необичан уговор. Давалац је дужан не само да материјално помаже примаоца већ и да се побрине да не буде сам и да га негује у старости и болести. Дакле, неизвесна је и дужина трајања обавезе и неизвесно је каква ће бити та обавеза јер се она мења у зависности од здравственог стања примаоца. Сва права из уговора давалац издржавања стиче тек после његове смрти – каже судија Секулић.

Уговор о доживотном издржавању може се поништити ако суд утврди да је прималац издржавања у време закључења уговора био неспособан за расуђивање, ако је потписао услед претње, принуде или преваре, ако се утврди да је фалсификован његов потпис, ако је имао заблуду о томе шта потписује, јер је на пример мислио да потписује купопродајни уговор.

Београдски адвокат Драгољуб Ђукановић, који је пред судовима успео да издејствује поништење неколико оваквих уговора, каже да су у највећој опасности од превара стари људи који су непокретни.

– Непокретним старцима је неопходно да неко води рачуна о њима. У случајевима када немају децу или су им деца у иностранству, они траже помоћ стручног особља и пристају на све само да не буду сами и беспомоћни. Тако њихови најближи сродници остају без наследства. Зато бих поручио свима онима који имају блиског рођака који је стар и непокретан да се ипак потруде да воде бригу о њему. То је пре свега људски, а небрига им се касније може обити о главу. Боље им је да негују ту особу него да се после повлаче по судовима и плаћају адвоката који ће тужбом тражити поништај уговора о доживотном издржавању – каже адвокат Ђукановић.

Има случајева када су уговори потпуно чисти, каже он, када стара особа, незадовољна понашањем својих сродника, пронађе неког из свог окружења ко веома поштено и савесно води бригу и улаже велики труд и новац да би дошао до стана.