Пет сати пред екраном, уместо са децом

Деца су нам данас у другом плану, каже за „Политику Тамара Штајнер-Поповић, психоаналитичар Београдског психоаналитичког друштва, која објашњава утицај телевизије на развој деце и младих.

– Ако је неко пет сати дневно пред телевизијом, то значи да толико времена не проведе са својим дететом. После радног дана, човек дође кући и упали телевизор. То је виртуелна стварност и прекид контакта са реалношћу, са другим људима. Растапа се породични систем – муж и жена који разговарају, мајка и отац који се играју са дететом – уместо тога добијате причу која није из ваше стварности, него је негирање те стварности – објашњава наша саговорница.

Количина гледања телевизије и степен стреса у друштву су у директној вези, јер је човек толико исцрпљен да нема снагу за контакт са другим људима и губи потребу и капацитете за блискошћу, каже Тамара Штајнер-Поповић. То је и илузија стицања контроле над својим животом.

– Мислим да наша деца не проводе превише времена пред телевизором. Много је већи проблем што њихови родитељи проводе много времена пред телевизијом. Ми немамо родитеља за дете. Зато дете проналази алтернативу за родитеља, а то су најчешће компјутерске игрице. Али, дете можда не би седело толико пред компјутером, када би родитељ имао више времена за њега.

Резултати истраживања у свету показују да потпуна забрана гледања цртаних филмова повећава агресивност код деце, а потпуна преплављеност – још више.

– Не треба забранити детету да гледа цртаће, као што је рецимо Пера Детлић, али је ту потребно „оптимално дозирање”. Гледајући оно што има у понуди ТВ програма, деца сазревају по обрасцу жуте штампе: што драматичније, то примамљивије. Што више лудих кола, авиона који експлодирају, свакаквих дракула и чудовишта... Тешко им је да прате Давида Коперфилда или рецимо стари филм „Господину с љубављу”. Али, ми им то и не нудимо, не форсирамо ту врсту репертоара – наводи ова психоаналитичарка.

– Деца гледају и вести, и ту могу добити рецепте за насиље младих, упркос борби против насиља коју као друштво водимо. Са идејом да зауставимо насиље, ми едукујемо младе како да буду насилни. Нудимо им негативне хероје, људе о којима се говори. Главна вест није дете које је победило у такмичењу из виолине, него дете које је претукло своју школску другарицу. Врло је танка и понуда културног и образовног програма за децу. Не знам да ли на телевизији данас постоји емисија која је саветовалиште за родитеље, где они могу да се обрате и да чују корисне ствари. Ми увек само гасимо пожар, никако да склонимо шибице, да се позабавимо превенцијом.

(/slika2)Детету телевизор не сме да замени родитеља, да има функцију луткице коју оно загрли, док се мама не врати, појашњава наша саговорница.

– Дете треба да гледа само програме који су намењени деци, без изузетка. Али, ни те програме не треба да гледа неограничено. Она деца која већ гледају неприлагођене садржаје, морала би са тим да престану. То је могуће урадити и постепено, да се детету понуди нешто друго што ће му привлачити пажњу: за дечаке да оду са оцем на утакмицу, девојчице могу на балетску представу, неко дете ће бити пресрећно ако се мама и тата лепо обуку и сви заједно оду на ћевапчиће, или ако позову у госте неког другара из школе или забавишта... Родитељ мора да осети шта је најпримамљивије за његово дете.

Б. Б.
-----------------------------------------------------------

Јак осећај немоћи

Родитељ мора да се запита шта је довело до тога да пет сати дневно проводи пред екраном.

– Људи су веома усамљени, са доживљајем да то тако мора да буде. Страшно је јак осећај немоћи. Али, то није тачно, то је могуће променити. Седећи пет сати пред ТВ-ом, постајемо особењаци, чиме наносимо штету и себи и својој деци – тврди наша саговорница.