Ход по облацима и међу рибама

Од нашег сталног дописника
Љубљана – Права љубав никада не умире, то је животни мото Горана Тодоровића родом из Лесковца, падобранца 63. падобранске бригаде из Ниша који је у 32. години постао параплегичар јер му се приликом скока није отворио падобран. Горан је упркос несрећи остао привржен облацима и у Словенији стекао велики круг пријатеља, првенствено међу онима који су и сами уочи распада СФРЈ служили у чувеној нишкој јединици.

Предњачи Славко Пербил из Марибора који је, како поносно истиче, и сам служио 1980. у „63. нишкој”, у Специјалној падобранској диверзантској групи. Одлучио је да Горану помогне да оде у Москву на операцију матичним ћелијама, уверен да би то од Горана опет начинило здравог човека. Славковом упорношћу и вештом медијском кампањом Горана је упознала и заволела Словенија, па је на овдашњим медијским порталима стекао поштоваоце. Тодоровићеве подвиге најављује и редовно прати ТВ Словенија уз све словеначке комерцијалне телевизије, па је тако цела нација уочила храброст младог Србина који већ две године заредом скаче из авиона изнад Межичке долине у жељи да обори Гинисов рекорд, што му је ове године и успело. Скуп подухват је у Словенији подржало много спонзора али и појединаца, а Горан је доказао да је незаустављив. Пошто је на минус 50 степени Целзијусових скочио са висине од 7.924 метра и за километар и попоправио досадашњи рекорд параплегичара у скоку у тандему, одлучио је да постане први српски параплегичар који ће обавити ронилачки испит и то једва шест година од кобне несреће која га је умало коштала живота.

„Радост је била огромна, а срце пуно”, скромно коментарише најновији успех Горан, овде омиљен под надимком Фаца, зато што му не недостаје одважности и идеја за адреналинске подухвате. Тако је Горан у базену са пријатељима и под будним оком лекара вежбао роњење како би успешно обавио и потапање у мору што му је логистички омогућио ИАХД Адријатик (Међународна асоцијација хендикепираних рониоца) која делује у саставу Америчког центра за роњење. Горану је помоћ у базену нудила и Аленка, симпатична плавуша која га је под водом пратила и саветовала шта да чини како би савладао роњење још боље.

Горанове овдашње авантуре бодри и Савез параплегичара Словеније на челу са Барбаром Слачек, потпредседницом друштва. СлавкоПербил, иницијатор свих акција, скромно умањује своју улогу хуманитарца, истиче заслуге предузећа „Европет” из Цеља, главног Горановог покровитеља, и пита зашто у Србији Горан не ужива сличну подршку. Јер у Словенији све што је учињено за Горана има доброчинитељску ноту у борби да „небески летач” поново стане на ноге.

„Захвалан сам свима који су помогли како у скоку, тако и роњењу”, додаје Славко Пербил и подвлачи да су све одрадили бесплатно, од коришћења базена без надокнаде, тренинга, посебног аутомобила за Горанове потребе, собе у хотелу у коме је Горан боравио…

„Зато ме боли да се на молбе за помоћ при Горановом скоку и роњењу које сам послао и у Србију, није одазвао нико – ниједно предузеће, ниједна државна установа, укључујући Министарство спорта. Не само да се нису одазвали, нису ме удостојили икаквог одговора ни на електронска писма, ни на телефонске позиве”, разочаран је Славко Пербил.

Светлана Васовић-Мекина