Мирис коже

СВЕТ ФОТОГРАФИЈЕ
О акт-фотографијама Данила Цветановића писано је релативно мало, иако је тај мајстор акта, једини постојан у обради тог мотива у српској фотографији, привукао пажњу на свој рад још далеке 1969. године. Његова самостална изложба одржана 2004. у Галерији Артгет као да нас је затекла неспремне за пуну перцепцију његових дела. Све је остало на дивљењу, али без правог одјека. Ево још једног Цветановићевог наступа, овога пута у галерији Дома културе у Банатском Брестовцу, током новембра ове године.

У време шездесетих, а нарочито крајем те деценије – када започиње узлазна линија деловања Данила Цветановића – и надаље, његови актови су врло присутни на изложбама. То је нека врста ликовне игре; разликује се од уобичајених схватања женског акта јер је лишена исхитрене еротичности и повишеног сензационализма. Можда су зато Цветановићеве слике биле, и остале, предмет естетског уживања мушких колико и женских погледа. Он је открио нешто више него што је нагост по себи – скривене везе ликовних вредности. Уочио је како светлост уме да милује површину тела; дао је нешто што је пуританцима неспојиво са женском лепотом – лепоту структуре саме коже.

У Цветановићевом раду се намећу два хронолошка тренутка, важна колико за њега толико и за српску фотографију у целини. Требало је смоћи личне и креативне снаге па саставити самосталну изложбу од педесетак акт-фотографија, а баш то је он урадио 1969. године у београдском Салону фотографије. Та изложба је охрабрила и друге; оставила је и врло запажен траг у нашој јавности. У исто време то је и парадигматски тренутак: једна од првих ауторских изложби акт-фотографије у историји овог медија у српском културном простору.

Чини се да се врхунац Цветановићевог редукционизма догодио средином седме деценије. Кад се прати део по део његовог развоја видеће се: тело више није само ружичасти објект; на једном броју радова је светлост и сенка готово све! Чак је белина фото-папира постала доминантан мотив, а тек један мањи део користи симболе – цвет, синусоиду, искошену или хогартовску линију лепоте, издвајајући их из збира телесних одлика самих модела. Минимализам у изражавању би се некоме учинио осиромашењем; уистину, био је то ход ка сажимању свега до тада учињеног. Држећи се правила "мање је више", Цветановић је надрастао свој рад и дао до тада највише.

Данило Цветановић (Београд, 1942), први пут излагао је фотографије 1964. Стекао је међународно звање АФИАП (Артист ФИАП, 1973), и највише домаће звање Мајстор фотографије Фото-савеза Југославије (1978). Деловао је као фото-репортер Телевизије Београд од 1972. а последњих година је у статусу слободног ствараоца. Иако и ова изложба има тон ретроспективе, у њој су и скорашња дела. Цветановић (несуђени инжењер електротехнике), будући склон праћењу савремених токова, упловио је у нове воде: изазови дигиталних помагала и електронска дорада слике дотакли су и његово сазвежђе. Али то нису егзибиције ради њих самих, него један сасвим сведени графички поглед са честим мултиплима основног предлошка. Осведоченом естети су детаљи тела, уз нове алате, довољни да би и даље остављао особени печат своје уметности.