Како постићи једноставност

Од нашег дописника
Беч – „Уметник у фокусу”бечког Музеја примењене уметности ове јесени је Британац Лијам Гилик који већ деценијама даје значајан допринос у домену скулптуре, дизајна, архитектуре и научних списа. Његове модуларне инсталације чистих форми се не могу видети само по изложбеним просторима светских галерија и музеја, већ и на улицама Лондона, Брисела, Мадрида... Гиликов дизајн од 2007, такође, краси и корице лондонске мапе метроа чији годишњи тираж износи 15 милиона примерака, а његов „Киоск” – путујућа архива независних публикација из области савремене уметности, већ осам година лута по Европи.

Као други део овог пројекта, Гилик је прошле године довршио „24/7 Киоск” – уметничко дело које комбинује елементе архитектуре, скулптуре и инсталације и која је, као пројекат за себе, заокружила његову анализу феномена киоска као „потпуно другачије зоне интеракције између продавца и купца”.

Актуелном изложбом „ExecutiveTwoLitreGXL” у МАК-у, Гилик уклапа три занимљива дела – „Layeredimpassscreen” (1999), „Прототип MAK продукционог павиљона (смештен на селу)” (2009) и „Contigentwallplates” – у једну монументалну инсталацију, архитектонски савршено адаптирану изложбеном простору којем се приступа дугим низом степеница. Интеракција спољашњег и унутрашњег простора је потпуна; у релативно малом простору, три неједнака модула творе концепт идеалног павиљона сачињеног од дрвених паноа, пресвучених монохромним тканинама, и елемената од обојеног стакла и алуминијума.

Лијам Гилик, настањен у Њујорку и Лондону, ове године представља Немачку на Бијеналу у Венецији.

Са уметником смо разговарали на отварању изложбе у МАК-у.

Ви сте тек други ненемачки држављанин који заступа Немачку на Бијеналу у Венецији. Нам Јун Пајк који је био награђен Златним лавом 1993, био је Штокхаузенов студент, члан немачког Флуксуса и касније професор на академији у Диселдорфу. Ви, међутим, немате никакве директне везе са Немачком. Како је дошло до ове сарадње?

Галерија која ме заступа и која је, такорећи, мој највећи промотор налази се у Берлину. Током последњих седам година доста мојих радова је настало управо тамо. Највише излажем у Немачкој и тамо продајем више својих радова него било где другде. Мислим да ме је Николаус Шафхаузен одабрао јер је та одлука неминовно водила до отварања дискусије о одређеним контрадикцијама као, на пример „како се зову људи који овде раде али ту не живе? ” или „како ћемо окарактерисати људе који уживају у процесу свог креативног рада за немачки павиљон? ” и последично – „како ћемо се изборити са свим тим класификацијама?”

Закључак је да уметност нема пасош...

Немало пута сам изјавио како ми је сумњив порив локализације уметности у географском и културолошком смислу, јер живимо у доба у коме су размена и мешање идеја логичан део уметничког процеса. Активан интернационални дијалог води до неизбежне комбинације свих могућих утицаја.

Какво концептуално решење сте употребили за елиминацију „лоше карме”немачког павиљона с обзиром на његову суморну прошлост?

Нисам желео да га претворим у претерано угодно место нити сам размишљао о агонији прошлости, већ сам покушао да се борим против те зграде примером примењеног модернизма који је требало да створи бољи квалитет послератног живота... Модуларна кухиња једноставних форми – 60x60x60 –постала је универзална после Другог светског рата. Моја идеја није била да дам директан коментар о просторним решењима из прошлости, већ да их претворим у треш, али не у драматичном смислу те речи. Желео сам да нагласим слабост према једноставним решењима.

Изјавили сте да се у „Executive Two Litre GXL” ради о вашем животу...

Иако се овде, у ствари, ради о процесима производње, прецизније о аутомобилском магнату Форд који је седамдесетих година прошлог века фризирао своје старије моделе аутомобила, ова изложба је нека врста репродукције мене самог. Можете је слободно назвати и самоиронијом јер ту имате Лијама Гилика који се саморециклира. Неке ствари су додате, неке освежене, али се истој теми шизофрено враћам последњих двадесет пет година. Концепт „ExecutiveTwoLitreGXL” је повезан само са једним начином мог размишљања о структури – форма мора да организује линију продукције а не да постане објекат. Стално размишљам о томе како може да се манипулише форма а да се постигну једноставност и стабилност.

Како коментаришете поређења ваше уметности са радовима Доналда Џада?

Људи су принципијелно навикли да размишљају укалупљено и некако праволинијски. Наша једина заједничка црта је та што смо корумпирани модернисти, у смислу да се интересујемо за површине, али мој рад заиста није фундаменталан и више је окренут партицијама и меким формама. У чикашком Музеју савремене уметности је у току изложба на којој су у једној просторији показани моји, а у другој Џадови радови. Свако ко ју је погледао, а ко је раније мислио да имамо нешто заједничко, изаћи ће са изложбе са знаком питања изнад главе.