И Гојко и Павле

Смрт патријарха Павла била је повод да се више сазна и проговори о његовом детињству и младости док је још био само Гојко Стојчевић. Утисак је да су та сазнања појачала и иначе позитивну представу о патријарху. Сазнали смо да је рано остао без родитеља, да га је одгајила тетка, несумњиво душевна жена, која је у њему посејала клице љубави, доброте, саосећања, скромности, способности трпљења, радиности – особина које је касније Гојко уз помоћ добрих људи развијао. Пред нама се указује слика бистрог детета и младића, радозналог духа, који трага и лагано формира свој идентитет. Волео је физику и математику, а у богословску школу је отишао под утицајем рођака.

Касније је желео да буде и свештеник и лекар и само су околности одредиле да не заврши и медицину. Већ као младог ученика богословије мучи га озбиљно питање односа човекове слободе и Божје воље (у полушали је рекао да је то могло изгледати и као јеретичко питање) и не смирује се док га на свој начин не разреши.

Ређају се битни тренуци у његовом животу: априлски рат 1941, враћање у родне Кућанце, па поново у Београд, издржавање од рада на грађевинама, дипломирање на Богословском факултету, боравак у манастирима, васпитачки и вероучитељски рад, тешко оболевање од туберкулозе и готово чудесно исцељење, примање монашког пострига, када од Гојка постаје Павле. Прескачемо неке догађаје и задржавамо се на чињеници да је изабран за епископа рашко-призренског. Али монах Павле није заокупљен некаквом каријером ни унутар црквене заједнице – други су уочавали његове способности и људске врлине. Он је унапређења примао као нове обавезе и настављао да живи својим начином живота који је био у складу са његовим најдубљим уверењима. Народ Косова га памти као владику који живи аскетски, пешачи готово трчећи, ради свакојаке физичке послове, бори се против неправде, брине о сиротињи и немоћнима, храбри посустале и вазда опомиње да се на туђе зло не одговара својим.

Патријарх је постао готово случајно (други ће рећи: Божјом вољом) у најтеже време. И сам се изненадио и, утисак је, мало се уплашио од дужности, а онда се прибрао и прихватио то као низ нових обавеза и, можда, као још једно искушење. Прионуо је на посао, а наставио да живи својим старим начином живота: скромно, аскетски. Гордост, тај највећи смртни грех, од којег већина нас не успева да умакне, била је тако далеко од овог растом малог, али духом и карактером великог човека.

Патријарх Павле је успевао у нечему што је ретко коме полазило за руком: да споји народско и светачко (Гојка и Павла), да задобије поштовање и верника и скептика, и хришћана и нехришћана, а да при томе само следи идеје у које верује. Народ га је доживљавао као свеца због његових људских врлина, а не као недокучивог чудотворца. Доживљавали су га као ,,најбољег од нас”, управо онако како се у литератури описује вођа кога следбеници воле и прихватају. Он није изазивао ни страхопоштовање ни сажаљење већ разумевање и саосећање (за све што је преживео) и тихо поштовање, у складу са његовим тихим говором и смерним понашањем.

У контексту свега, код мене је пробудио и дивљење због своје склоности да се бави и занатским пословима и то доста вешто. Видео сам камилавке (капе) које је сам правио, ципеле које је пенџетирао. Кажу да је на Косову обављао столарске, лимарске, електричарске, књиговезачке послове. То је просто чудесно! Пријатно је видети људе који се не стиде рада, особито физичког, заслужују поштовање они што раде и када не морају, а патријарх је управо био такав човек. У њему су се задржале добре особине и навике које је стекао док је још био Гојко. Његову изјаву да рад не понижава требало би чешће понављати, особито младима.

Скромност и аскетски начин живота патријарха Павла изазивали су у јавности утисак да је код њега све то не само нормално већ и лако оствариво. Као да је поручивао: покушајте, није то много тешко. Ако могу ја, физички слабашан човек, који целог живота кубури са здрављем, моћи ћете и ви. Али ако не успете, нећу се љутити, разумем људске слабости. Само, ипак, важнија је духовна равнотежа него згртање материјалних добара.

На људе је деловао пре свега својим примером и тихим апелима, не притиском. У времену изневерених нада и очекивања, грађани имају потребу за таквим поузданим примером. Неко је рекао да је патријархова смрт пробудила у многим људима скривену доброту. Ваља се надати да се она неће угасити и потонути у тамним дубинама људске душе.

Социјални психолог, професор универзитета