Петровићева победа

Није било лако тренеру кошаркаша Црвене звезде на почетку сезоне. Дошао је на Мали Калемегдан непосредно уочи почетка, у епицентар потреса у руковођењу клубом, финансијских проблема, суочен са повредама тројице кључних играча, Драгићевића, Кешеља и Бјелице.

Додатна тешкоћа био је његов претходник и пријатељ Светислав Пешић, чији „дух” је дуго лебдео у свакој клупској пори, посебно на паркету „Пионира”. Ауторитету и дубоком трагу врхунског стручњака који је оставио код играча, морао је да се супротстави оружјем које у његовом окружењу многи нису видели у том тренутку. Вредан, радан и максимално упоран, уз то и самокритичан, „ломио” је играче и успео да наметне своју тренерску филозофију и – победио.

„Црвено-бели” су се после месец дана мучења, бројних пораза и прозивки постали главна кошаркашка тема. У великој мери у томе им је помогла победа над Партизаном, после које су се ређали Цибона, Динамо из Москве, Хелиос и Бенетон.

Из скоро безизлазне ситуације у регионалној лиги Звезда је дошла у позицију са које се јасно види врх, а у Еврокупу широм отворила врата друге рунде „брејком” у Тревизу. Игра коју је Петровић поставио добила је јасне трендовске контуре, у којој је акценат на снази тима у дефанзиви и форсирањем индивидуалних квалитета и креације појединца у нападу. Уз то, скромност и свест о реалности не дозвољавају му да се узнесе, па његова оцена како Звезда мора да игра много боље, јасно показује да у рукаву има још адута за оно што је најавио, освајање бар једног трофеја.

Тај простор за напредак јасно види у константним партијама кључних играча, од Кешеља и Бјелице, преко Виденова и Радивојевића, до Кикановића, Драгићевића и Штимца. Проблеми са странцима који нису селектирани у тренутку када то раде озбиљни тимови, покушава да реши у ходу, свестан да су „рупе” и даље отворене на позицијама организатора игре и центра.

Плејмејкер је физички присутан у лику Мајка Тејлора, али овом момку биће потребно бар још месец дана да схвати где је дошао и шта би требало да ради уколико не мисли да подели судбину свог земљака Бејлија.

О центру Петровић не жели више да се изјашњава. Не његовом непажњом, кроз Звезду су путем медија продефиловали толики играчи до мере подругљивости, али не треба ставити тачку на право појачање у рекету, када то буде најпотребније. До тада, овај састав и тренер имају обавезу да расту и увере Звездину публику да заслужују подршку као у Пешићево време, када су „Пиониром” летели цепелини, а на паркету били паркирани доџеви.