У ваздуху

Од Павића сам се опростио у ваздуху. Верујем да би му се допала та реченица и призор који она призива: нас двојица се грлимо као двојица трапавих астронаута, а он онда одлази нагоре, у своје ново пребивалиште, док се ја спуштам на земљу, у снег и лед.

Доиста се наше опраштање одиграло у ваздуху. Наиме, првог децембра сам рано ујутру сео у авион који је из Франкфурта летео за Калгари. Када се авион нашао на довољној висини, на екранима су емитоване јутарње вести и изненада се указала слика Милорада Павића, потом друга, праћена фотографијама насловних страна „Хазарског речника” и других његових књига, али пре него што сам успео да укључим слушалице вест се завршила и на екранима су се појавили фудбалери или неки други спортисти. И тако, иако нисам чуо саму вест, могао сам, на основу структуре њених визуелних компоненти, да наслутим њен садржај: Милорад Павић је преминуо и свет се опраштао од њега, као што би се опростио од сваког доброг и великог писца.

У Павићевом случају то је било од посебне важности, јер је, десетак година раније, тај исти свет покушао да му по сваку цену одузме статус значајног писца и да га прикаже као задртог националисту, који није био вредан ни пола луле дувана. Сада су му, након смрти, показивали дужно поштовање које ће, верујем, бити пропраћено и обновљеним интересовањем за његово дело.

Отуда ми се та вест, коју сам видео у авиону који се подизао у небо изнад Франкфурта, учинила изузетно значајном, јер сам је видео као симболичну потврду промењеног става света, посебно Европе, према Србији. Поновно уважавање Павића означава, уверен сам, и обнову интересовања за високе домете српске књижевности и уметности уопште. Стога најављено укидање виза и отварање граница не треба схватити само као позив на шопинг већ и као могућност да наша књижевност доспе до још већег броја читалаца. У ствари, она је последњих година све присутнија, поготово у Француској и ове јесени су се у излозима многих париских књижара могле видети књиге Владана Матијевића, Владимира Тасића, Светислава Басаре, Горана Петровића и других наших писаца. Уосталом, на овогодишњем Сајму књига у Београду издавачка кућа ,,Стубови културе” засновала је свој програм на пароли: „Ви читате у оригиналу оно што свет преводи”.

У том смислу, „Хазарски речник” један је од најбољих амбасадора наше културе и вероватно најпревођенији савремени српски роман. То је књига која је представљала тријумф постмодернизма, најављујући његов крај и, у исто време, почетак неких сасвим нових приступа књижевности, уметничком делу и самом стварању. Једна од оних књига које, по природи ствари, на крају постају терет, некад чак и превелик, за своје ауторе, тако да многи од њих под тим теретом посрћу.

Павић, сасвим сигурно, није посртао под тим теретом, већ га је носио са лакоћом, не престајући да нас изненађује дубином својих увида и на изглед неисцрпним узлетима маште. У том погледу, он је свакако добар учитељ и не треба да чуди што је утицао на бројне српске писце разних генерација. А тај утицај, сасвим сигурно, осећаће се и даље, у делима аутора који тек долазе.

Захвалан сам му што ме је почетком осамдесетих година подстицао да приредим двотомну антологију савремене светске приче. Показало се тада да је био добар познавалац збивања у светској прози, те изузетан уредник, помало строг али спреман да саслуша и, ако треба, промени своје оцене.

Доиста остајемо без великог писца, помислио сам после нашег опроштајног загрљаја, готово згрчен од осећања губитка, али онда сам погледао нагоре и угледао насмешеног Милорада Павића који је пућкао лулу док је знатижељно разгледао свој нови простор и схватио сам шта би он рекао да је могао да говори. „Ово није крај”, рекао би Павић, „ово је само нови почетак”.

И то ме је смирило. Као много пута до сада, Павић је био у праву. Не суочавамо се са крајем него са новим почетком, односно како би рекао један мој пријатељ: „Нисмо се променили ми – променили су се они”.

На крају крајева, најмање је важно ко се, како и колико променио. Важно је да пазимо да не упропастимо нови почетак. А када он прође, све остало биће много лакше.