Разбили бисмо „тим снова” из 1992.

Стручни штаб најславније кошаркашке репрезентације свих времена –Чак Дејли, Лени Вилкинс, Пи Џеј Карлесимо – присуствовао је завршници Европског првенства у Риму 1991. Вече уочи финала Италија – Југославија 73:88, шеф стручног штаба првог и најбољег америчког „тима снова” Чак Дејли је на својој прес-конференцији говорио бираним речима о југословенским кошаркашима, а посебно о Тонију Кукочу, најбољем играчу шампионата. Сутрадан, 29. јуна, док је генерални секретар Фибе Борислав Станковић предавао победнички пехар екипи коју је водио Душан Ивковић, свет се питао: шта може „европски тим снова” против „америчког дрим тима” на Олимпијским играма у Барселони 1992? Наша јавност се, на жалост, бавила једним другим питањем: да ли ће се икада више тај југословенски тим окупити?

Владе Дивац, члан идеалне петорке „Евробаскета 1991”, сматрао је тада да „плави” имају само „проценат шанси да у Барселони победе Американце” који су, захваљујући договору Боре Станковића и комесара НБА Дејвида Штерна, први пут учествовали на једном великом такмичењу са играчима из најбоље лиге на свету. Дивчев тадашњи саиграч у Лејкерсима из Лос Анђелеса, Ирвин „Меџик” Џонсон, неколико недеља по завршетку римског шампионата једном својом изјавом у Мадриду изненадио је јавност:

– Само Југославија може да нас заустави. Било би неозбиљно, па чак и глупо, ако Југословене не бисмо схватили крајње озбиљно. Између њих и нас ће се водити битка за злато. Волео бих да се сретнемо с њима јер знам шта представља њихова кошарка а и ценим неке њихове играче. Посебно бих волео да играм против Дивца и Кукоча. 

У финалу без фотоапарата 

Искрено мишљење или куртоазија, свеједно, али сви су тада „гутали” прогнозе и изјаве о сусрету до којег никада неће доћи. Када је финале у Барселони било завршено, Чак Дејли је са златном медаљом у рукама изјавио да је „извесно да ће бити још тимова снова на олимпијадама, али да ниједан неће бити тако величанствен као овај”. Нико није изјавио, али се подразумева – никада се неће појавити тако моћна екипа у Европи као што је била та југословенска...

Душан Ивковић, од пре две недеље опет селектор нашег државног тима, спада у ретке који сматрају да је та утакмица могла да промени ток „кошаркашке историје”. Заједно с том генерацијом пропустио је прилику не само да успешно заокружи један олимпијски циклус (сребро на ОИ у Сеулу 1988, злато на ЕП 1989. у Загребу и Риму 1991, злато на СП 1990), већ и да на првом кораку уништи мит о недодирљивости највећих звезда НБА.

– Имали смо договор, да ако будемо на Олимпијским играма у Барселони 1992, дамо све од себе да уђемо у историју – каже сада за „Политику” Душан Ивковић који је тренутно у САД, на Фибином конгресу, заједно са Бором Станковићем. – Сигуран сам да бисмо разбили амерички „дрим тим” са Меџиком, Бирдом, Џорданом и осталима. Глатко бисмо их добили. У то време били смо доминантна сила у Европи, а Американци нису били тим, већ рекреативна екипа. Ми њихове играче не бисмо фотографисали с клупе, као што су то чиниле неке репрезентације за време меча, већ бисмо изашли на терен да их победимо. НБА би већ тада схватила каква јој опасност прети од Европе. (/slika2)

На последња два европска првенства, у Загребу 1989. и Риму 1991, „плави” су просечно побеђивали са 22 поена разлике. Последњи пут, против Италијана, играо је тим: Тони Кукоч, Дино Рађа, Жарко Паспаљ, Предраг Даниловић, Владе Дивац, Зоран Савић, Александар Ђорђевић, Велимир Перасовић, Аријан Комазец, Зоран Сретеновић, Зоран Савић (Јурија Здовца су уочи полуфинала опозвале словеначке власти, пошто је земља већ била почела да се цепа). Наредног лета, у Барселони, до олимпијског злата прошетао се састав који важи за најбољи у историји кошарке – Чарлс Баркли, Лери Бирд, Клајд Дрекслер, Патрик Јуинг, Ирвин „Меџик” Џонсон, Мајкл Џордан, Кристијан Лејтнер, Карл Мелоун, Крис Малин, Скоти Пипен, Дејвид Робинсон, Џон Стоктон. Они су у осам мечева просечно побеђивали са 43,8 поена, а најбоље су прошли Хрвати, у финалу (117:85).

Ивковић други пут без олимпијаде

Мада је југословенски тим окрњен већ у Риму 1991, многи су у њему и даље гајили наду да ће се срести са кошаркашким „ванземаљцима”. Душан Ивковић данас прича како је та нада умрла:

– Сећам се и данас, вероватно најболнијег дана у каријерама свих нас. Био је последњи дан јуна, играли смо на једном турниру у Монпељеу. Одједном сам видео како сви наши играчи узнемирено шетају хотелским ходницима. Питао сам их шта се догодило, а они су ми рекли да су чули вест да смо избачени са олимпијаде. Сви заједно смо сели на кафу... Упркос свом том хаосу, ми смо у финалу тог турнира победили Грчку. Који дан касније појавила се каква таква нада да ће нам ипак дозволити да играмо и играчи су се понадали. Кад ми је јављено да је и то пропало, имао сам кнедлу у грлу док сам им то саопштавао и мислим да нисам изговорио све до краја. Као тим смо били далеко од политике...

Од тада се много тога променило, од изгледа и имена наше земље до односа снага у кошарци. Американци одавно нису недодирљиви, а ми нисмо више кошаркашка сила. После дебакла на Европском првенству прошлог лета у Шпанији (деоба последња четири места, без победе), наша репрезентација неће имати прилику да игра на Олимпијским играма у Пекингу овог лета. Од Рима 1960. увек смо учествовали на олимпијадама, ако се изузме „Барселона 1992” која нам је ускраћена због политичких одлука (санкције УН). Пред Ивковићем је сада задатак да се кроз низ јаких такмичења пласира на Олимпијске игре у Лондону 2012, што у тренутку кад репрезентација „не постоји”, изгледа као немогућа мисија. Нови-стари селектор ипак с пуно оптимизма креће у тај подухват, с намером да окупи све српске кошаркашке снаге (ових дана у САД разговара с нашим играчима из НБА):

– Раније је било много лакше радити у репрезентацији. Играчи су кроз национални тим постајали асови. Није било плеј-офа, Евролиге и 80 мечева у сезони. Било је много више времена за рад у репрезентацији у којој се врло квалитетно и мукотрпно радило. Сећам се да је Дражен Петровић говорио да су га припреме на Рогли држале целе сезоне. Уствари, држала га је атмосфера с припрема. Данас, неки играчи ће до краја лета играти и фајнал-фор Евролиге, плеј-оф домаћег првенства, предолимпијски и олимпијски турнир и одмах после тога почети припреме за нову сезону. Остаје им мало простора да се освеже. У оно време одазив репрезентацији је за свакога био питање части, а ја и даље тако гледам на то. Неки ће рећи, банално: играчи су данас пуни пара... Велики проблем је то што имамо огроман одлив играча у узрасту када би они требало највише да напредују, али и за то постоји лек. Ја сам непоправљиви оптимиста. Не помаже нам да се позивамо на успехе југословенске кошарке, ми смо млада држава, треба да гледамо напред... Али, не крећемо од нуле, јер имамо богато искуство.

------------------------------------------------------------------- 

Жал због Партизана и Ариса

На питање који тим у Европи је најбољи свих времена, Ивковић одговара:

– Милански Филипс са Макадуом и Д` Антонијем и Југопластика која је харала Европом без странаца, пуна талената и стручно вођена Маљковићем. Криво ми је што у то време Партизан са Ђорђевићем, Дивцем, Паспаљем и осталима, као и Арис са Галисом и Јанакисом, нису испливали на сам врх, а нису имали мање талента од Филипса и Југопластике.

-------------------------------------------------------------------

Београд може да постане део НБА

Ивковић сматра да „колико наша земља буде напредовала, толико ће и Београдска арена бити пунија, јер није лако привући 20.000 људи у земљи у којој још многи преживљавају”. Иако та дворана тренутно најмање служи кошаркашима, у чију част је подигнута (одлука о градњи донета када је Београд добио организацију Светског првенства 1994, што је пропало због санкција УН), селектор сматра да тек долази време када би она могла да постане синоним за добру кошарку:

– Увек сам могао да предвидим шта ће бити кроз десет година, а сада кажем да ће најкасније кроз деценију бити основана једна НБА дивизија у Европи. У Србији имамо „Београдску арену” за такво такмичење, али да ли имамо све остало...

Хоћете да кажете да Београд уз мало труда може у НБА?

– Зашто Београд не би био део тога, уколико НБА дође у Европу...