Мој рецепт за срећу

Горица Нешовић, популарна ауторка и водитељка на РТВ Б92, која нас свако јутро будна чека и својом позитивном енергијом и шармом информише о лепим али некада и мање лепим збивањима, протеклих недеља у жижи је јавности, али овога пута зато што је ауторски потписала књигу „Куварица”. Ако мислите да је та врста „кућне радиности” не занима јер, како се често може чути, кување није за модерне жене, онда ћете се прилично изненадити када прочитате прве странице. У разговору за „Политику” Горица открива свој рецепт за срећу, прича о искрености, васпитавању сина, страховима, кајању али и жељама за 2010.

Шта је био мотив да напишете књигу „Куварица”?

Свако од нас нагомила повремено неке емоције. Буде ту свега, наравно. Мислим да се највише трошимо на дневној бази. То је оно што зовемо „помало”, које се у тренутку и не осети, али после неког времена имамо утисак да можемо да пукнемо. Има много и неправди и лепих ситуација у које свако од нас упадне. Ја сам заговорник теорије да треба да обраћамо пажњу на све те свакодневне мале ствари, да пронађемо тзв. дневну радост, јер је то као акумулатор. Ако се нахранимо пријатним осећањима, лакше ћемо се борити и против свих ситуација које нам не пријају, против неправде, туђих пакости… „Куварица” је микс прича и рецепата. Кухиња и кување су и даље доста мистификовани и врло често чујем да жене говоре да не воле да кувају или кажу да не знају да кувају. Опет, генерације и генерације су говориле како „читав дан проводе у кухињи”. Ови рецепти су сви испробани, сваки се реализује за око пола сата и сваки мора да успе. Углавном постоје кувари и они се третирају као стручно штиво. Ово је „Куварица”, што је и назив за она декоративна везена платна која су стајала изнад шпорета. „Зашто вириш сад у лонац, кад ми ниси дао новац” или „Куварице, мање збори да ти ручак не загори”…

Да ли приватно кувате, пошто многи сматрају да та врста кућне радиности није за модерне жене?

Кувам, наравно. Сигурно да и ја некада наручим нешто из неког ресторана или поручим да ми доставе оброк на кућу. Кување је део мојих дневних активности и нисмо сви увек исто расположени, али се трудим да ми то буде пре свега игра а самим тим и задовољство. Свако ко има дете зна да је домаћа супа делотворнија од било које инстант варијанте.

Потврдили сте да и јутарњи програм може бити веома слушан и гледан, да може да шаље позитивну вибрацију чак и када су вести прилично лоше. Шта је ваш рецепт за успешан дан?

Како живим, тако и радим. Како мислим, тако и говорим. Сматрам да човек прво треба да рашчисти сам са собом, да сазна шта хоће а шта неће, да ником ништа не дугује, а ту пре свега мислим на емотивно-менталне дугове и ружне мисли. Како легнем, тако и устанем. Дивно је што могу да кажем све што мислим. Али, пре тога, испитујем, ослушкујем и пратим шта су главни проблеми, недоумице људи око мене. То важи и за оне које не познајем. Ако могу неком да помогнем да му лепше почне дан, онда се осећам јако добро. А ту потврду добијамо сваког дана путем мејла, СМС-а од наших слушалаца. Дивно је што можемо да разменимо енергију и то је оно што мене сто посто испуњава.

Ваше колумне у магазину „Лиса” обарају све рекорде читаности, јер су искрене и отворено причају о свакодневним проблемима са којима се суочава данашња жена, мајка једног тинејџера. Колико је потребно храбрости да се отворено говори о емотивним проблемима, насиљу у породици, страху од губитка партнера, посла, свакодневној затрпаности разноразним обавезама?

Мислим да смо искреност негде закопали и сакрили од самих себе, као чувених 100 евра. Ја сам одлучила да не кријем ни паре, ни емоције, ни размишљања. Нисмо сви увек у праву и зато је неопходно да потражимо савет, да разменимо искуства. Ако бисмо се мало више опустили и били то што јесмо, било би нам много лакше, лакше бисмо и проблеме решавали. Свака жена увече скине шминку.

Чега се плашите?

Класика, плашим се ратова, људског зла које може да буде горе од било чега јер се не види одмах, оно се крије и повремено се само шокирате кад схватите да је иза нечијег осмеха нешто сасвим друго. Плашим се миша, обично скачем на столицу и то је једна рефлексна радња.

Због чега се кајете?

Не кајем се, али заиста, ни због чега.

Шта сматрате највећим личним и професионалним успехом?

Мислим да је мој највећи успех што толике године радим оно што волим. И радим и даље и волим и даље. Свака фаза је имала своје неке особености, али последњих десетак година сам некако успела да слажем сва та задовољства као коре за питу. Мој син је доста порастао, одавно ме је прерастао и живи живот правог тинејџера. Фолира ме, нешто муља, пробушио уво, секира ме…али тако треба. Кад је густо, прво дође код мене.

Шта планирате да промените у животу у 2010? Шта бисте себи пожелели 31. у поноћ?

Сваки крај године значи и подвлачење неке имагинарне црте када се преслишавамо шта смо сами себи обећали и шта смо од свега тога испунили. Простора за неке велике промене нема, јер нам се углавном намећу обавезе које морамо да одрадимо и онда уклапамо у све то и наше личне жеље. Ја се трудим да оплемењујем себе пре свега. Измислићу неке нове датуме које ћу да обележавам са онима које волим. Не треба ми неки посебан датум за славље, али је лепо ако он представља и неки догађај којег је лепо сетити се. Одлучила сам да ћу мање да се нервирам, само још да пронађем магични рецепт. Треба у наредној години да променим стан што ће бити једна велика авантура, али јој се радујем. Пустићу сина да иде са друштвом на море, први пут без мене. Написаћу још једну књигу сигурно, јер сам је већ почела. Их, има толико тога…