Такмичарско друштво елиминише неприлагодљиве

Истраживање етиологије психичких болести, узрока њиховог настанка показало је да су за њих одговорни колико наследни фактори толико и средина. Многи у себи носе наследну вулнерабилност, простије речено склоност одређеном обољењу уколико постоје спољашњи услови (стресори) за његов развој. Ово је важно знати управо да би се приметило како се данас спроводи селекција, једини историјски програм који има континуитет.

Данас не постоје ни најмањи теоријски покушаји да се овај процес детаљније разјасни. Уосталом, зашто би се мењали спољашњи услови у којима човек обитава када је то кључ за елиминацију оних неприлагодљивих. Требало би да се промени сам човек. Тако се спроводи одабир оних које не притискају модерни услови живљења, нехуманост, стално такмичење, трка за успехом, пре свега зато што немају довољно урођене сензибилности и емотивне ауре која је у сталном додиру са спољашношћу, да би те ствари перципирали као поремећаје. Они који имају имало емоционалности принуђени су да се прилагоде друштву да би опстали и бивају изложени сталном процесу десензибилизације.

Један од првих теоретичара постмодернизма Жил Делез који у свом делу не случајно названим „Капитализам и шизофренија”, као два феномена који су у симбиотичкој вези, пише о томе како је у капиталистичко-такмичарском друштву немогуће реализовати своје људске потенцијале. Они усмерени на дух, емоције, душу, игру, креативност и надасве смисао немају места у данашњем вредносном хаосу и осуђени су на обољење духа. Жил Делез је починио самоубиство.

Ги Дебор и француски егзистенцијалисти на челу са Сартром и Камијем су антиципирали стање човековог духа испуњеног неповезаним сликама и бесмислом. Покушали су да објасне да је човек исто есенцијално и смислено биће, а не само условљено биће које инстинктивно конзумира храну, слике, информације, спектакл. Иначе, друштво, радно место и индустрија културе га само прави зависним од тих друштвено индукованих потреба, и кад му то почне да измиче и кад више није у стању да их конзумира он се више не осећа друштвено виталним. Човек испуњен смислом и аутентичним тежњама би требао да остане недодирнут друштвеним вредносним околностима, док је човек „једне димензије” погубно везан за тренутне дефиниције успеха и остварености, на тај начин да од тога зависи његов целокупан идентитет и његова ментална чилост.

Међутим данашње друштво није успело да створи услове у којима личност може да се оствари као смислена, хумана и креативна. Ерих Фром је познавајући добро психоанализу и марксизам које је синтетисао, полазећи баш од тих примеса да човек има потребу ка смисленим и моралним животом схвати да долази до неуротичности и поремећаја менталног здравља управо због осујећености човека да потврди и реализује смислену и хуману страну свога бића, а не само, како је тврдио Фројд, због иманентних порива који у свим условима морају бити задовољени.

Дакле ради се о ничему другом него о социјалдарвинистичком пројекту где се не тежи уклањању стресора и изазова са којим дух човека више не може да се избори већ управо о њиховом форсирању да би се на тај начин успешније селектирали они лишени истанчаног сензибилитета. Стварају се равнодушни људи, неосетљиви на трагику света и друштвену неправду, да би се одатле регрутовали перјанице политичке елите и новог светског вредносног поретка. На тај начин генетска сума друштва се све више умањује за оне најаутентичније људске одлике, и наставља се антрополошко-историјска трагедија.

Јер није човечанство остало ускраћено само за изузетно талентоване спортисте, али неприлагођене за надметање, спутане психичким болестима или пак телесним повредама, већ је ускраћено за много веће и вредније ствари.

Да ли би Кафка био толико психотичан да није растао у мрачном прашком гету или да ли би се Мајаковски убио да није био разочаран издајством идеала истинског комунизма. Није ли страшно тврдити да су Толстој, Мунк, Ван Гог или Хесе баш због депресија, психоза и анксиозности од којих су боловали створили врхунска дела, уздижући везу „геније и лудило” (Ламброзо) као нужан естетски постулат.

За колико смо још генијалних дела остали ускраћени од једног Јесењина, Штефана Цвајга, Хемингвеја, Вирџиније Вулф који су себи одузели животе, неуротични од друштва, неприлагођени на његов дарвинизам и динамику „јачих”.

* аутор је фудбалер Бурсе и бивши репрезентативац Србије