Повређена сујета

Да бисмо објаснили како неко реагује на одређене догађаје, не само у љубавном животу, често користимо израз „сујета”. Када неко у разговору каже да му се она свети јер јој је повредио сујету, други климајући главом дају знак да су разумели. Али шта је то сујета? Какви су у ствари сујетни људи? Да ли је сујета нека врста поноса, љубави према себи, позитивне слике о себи, самопоштовања?

Сигурно ћете бити изненађени када сазнате да реч сујета у ствари значи празнина. То се јасно види у неким другим речима као што је сујеверје које значи празноверје, или осујетити што значи онемогућити остварење нечега. Друга реч која се користи у нашем језику је таштина. Рећи да је неко ташт је исто као и рећи да је сујетан. Зато је таштина синоним који такође означава празнину. На пример, кажемо да лек треба узети наташте, односно на празан желудац.

Како онда можемо мислити да неко има повређену празнину? Очигледно је да ову реч тако масовно неправилно употребљавамо јер смо током времена заборавили њено право значење, а да нас на то нико није упозорио. А признаћете да је мало чудно када неки народ покушавајући да говори о самопоштовању говори о празнини.

Како је до такве грешке дошло? У многим друштвима се осуђује оно понашање када неки појединац велича своје непостојеће врлине покушавајући да код других изазове прихватање и поштовање. Људи слушају некога шта прича о себи, а онда, гледајући ту особу, закључују да је то све празна прича, сујета. И зато је особа која се често овако „дува” названа сујетном.

Али онај који о себи прича позитивно не мора бити умишљен, он може говорити о квалитетима које заиста поседује. Тада не можемо рећи да је сујетан. Проблем настаје када се не разликује препотентност од самосвести, лажни понос од стварног самопоштовања. А када у језичкој равни не постоји такво разликовање, онима који користе тај језик је тешко да разумеју разлику између ових појмова. 

Можемо претпоставити да некада давно, када је хришћанство било тесно повезано са свакодневним животом, када су људи тежили да живе као слуге божје, ово разликовање није било важно. Тада су у тежњи да одбаце грешно самољубље, а истакну скромност, људи порицали своје врлине.

Данас је за квалитетни љубавни однос потребно не само да особа воли другога, већ да воли и саму себе. Жртвовање и самопоништавање у љубави више није прихватљив модел. Девојке не желе да у својим самопожртвованим мајкама виде узор за сопствени живот. Савремена формула љубави је волим себе, али волим и тебе. Он је рекао: Волите друге као саме себе!