Историјски извештај

Треба имати разумевања за овакву владу. Њен „коалициони организам” није у стању да увек наступа равномерно и са истим циљевима. Зато изгледа да глава гледа на једну страну, лева рука вуче налево, десна граби нешто горе, једна нога иде напред, друга назад, а трупло се врти око себе. Међутим, то не сме да буде препрека. Влада је нешто радила у ових годину дана и колико год да је било грешака, самосаплитања и шизофреног ударања по себи, неки резултати њеног деловања су уочљиви.

Влада је показала да је поносна на свој европски пут и испуњавање плана са тог пута. И ми, грађани, такође, треба да будемо поносни и да се осећамо лепо, без обзира на радикалску поскочицу „дајте нам канализације а не либерализације”. Слободан проток људи и робе без царина показаће се у наредним месецима и годинама као неповратан процес побољшања услова живота у Србији.

Да ли ће и како то неко наплатити на изборима занимљиво је али не кључно питање. У широј слици, сви добијају и то је део оне ДОС-овске поскочице с почетка века где „ми побеђујемо, сви добијају”.

Да ли има нечег вишег од добре маркетиншке поруке коју је могуће извући из оваквих догађаја или ће се све свести на оглашавање у кампањама?

Рекли бисмо да има, али га влада на неки начин игнорише, можда чак пуца себи у ногу (ону која граби напред), а то је извештај Државне ревизорске институције представљен јавности пре непуне две недеље. Када се буде писала некаква политичка историја развоја институција у Србији 27. новембар ће бити веома важан, нешто као „Бостонска чајанка” која се сматра почетком велике револуције, али онда када се десила препознало је само неколико „бостонлија” који ће доцније учествовати у „прављењу” САД.

Дакле, медијски неекспонирани државни ревизор Сретеновић је донео документ на 160 и кусур страница председници Народне скупштине у коме се мери начин на који су поједине институције располагале народним новцем. После тога настала је фртутма уместо аплауза и похвала.

Медији и политичари, који их посредно контролишу и бацају с времена на време крв на њихово перо, почели су да нам јављају како се види да су појели милион ћевапа, како су куповали новине принцу Александру, како су фантомске компаније одржавале стелт компјутере по министарствима и слично.

Министри су били опрезни и пре него што је било ко озбиљно проговорио о значају извештаја почели су да се „ваде”, да одговарају или не одговарају на „прозивке”, наводећи прво да нису то радили, а онда и да ДРИ није релевантно место са којег је могуће упутити критике онима који су место у влади заслужили борбом на изборима. О, да, ДРИ јесте релевантно место, јесте та институција, она се бави фискалним рачунима, фактурама, набавкама, то је тај безвезни невидљиви свет са дигитронима и рачуноводственим методологијама. Они, закон каже, то раде. Медији сада хоће да Сретеновић хапси, да пријављује, а за њега је вероватно најбоље да се држи дигитрона, методологија и рачуноводствених стандарда. Медији хоће оставке, као да смо ми Јапан. Или Велика Британија. За све то треба времена, а за почетак је довољно схватити важност догађаја од 27. новембра.

И сви ми, заједно са владом, треба да будемо поносни што смо присуствовали рађању нечега што ће нам помоћи да живимо у уређенијој заједници. То рађање, као и свако друго, пролази уз галаму, крв, сузе, али је важно да се догодило. Погледајте изјаве и видећете да је у заштиту новорођенчета стао председник Тадић, повереник Шабић и нешто цивилног сектора. Владајућа већина запушила је уста парламенту најављујући расправу о овом документу за рано пролеће 2010. Оно што себе назива опозицијом избацује себе из озбиљне игре служећи се поштапалицом „држт’е лопова”, аргументацијом којом се руше институције. А парламент је први пут добио оруђе за спровођење своје контролне функције која је значајна колико и законодавна, ма шта о томе мислили у ДСС-у и Г17 плус.

Влада и њен опрезни шеф Цветковић остали су шизофрениу наступу као и до сада и можда је тренутак да се премијер изјасни и тиме недвосмислено стане у одбрану институција чији добар рад иде на конто успеха кабинета који предводи.

Онда бисмо и ми тражили мање крви.

новинар