ЧЕДОМИР ШТРБАЦ

"Нови свет" у лицу Америке – релативно нов, јер се појављује као чинилац тек у нововековној историји света – знатно је задужио тај исти свет бројним доприносима људској цивилизацији, чак немерљиво. Отуда и фасцинација Америком свуда па и код нас, јуче, као и данас, али данас праћена све изразитијом упитаношћу.Сопственим еманциповањем од колонијалне потчињености "старом свету", САД су, као синоним "новог света", битно доприносиле организовању света у целини. Тај процес дугог трајања, од америчке Декларације независности, преко Француске револуције и даље, темељио се на прогресивним начелима слободе, независности, суверене једнакости држава, равноправности и самоопредељења народа. Ова начела су еволуирала и универзализована у Друштву народа, потом у Атлантској повељи, а онда у Организацији уједињених нација.

Повеља ОУН из 1945. је до тада највиши домет у концептуалном и организацијском уобличавању међународног заједништва, израз тенденције за што већим јединством света и прихватањем битних демократских вредности и начела у међународном животу. Данас се чини да је то општепознато, неспорно и одавно дато. Међутим, реч је о новијој тековини коју тек треба афирмисати као реалност међународне праксе.

Изгледи да САД постану светска сила "по моделу презрених империјалних држава Европе", задуго су били неприхватљиви. Чак и учешће у два светска рата  и огроман допринос у победи над ретроградним снагама, у ствари је било изнуђено од САД. Тек је почетак хладног рата (1945–1949) означио "прекретницу у америчкој историји" и улажење "у међународне обавезе до тада невиђеног обима" (Филип Џенкинс, "Историја САД").

Коначно је напуштена Монроова доктрина својеврсног традиционалног изолационизма, а САД су постале светски интервенијент  број један. Годинама је то значило дипломатију топовњача, застрашивање нуклеарним арсеналом, подршку деспотским и диктаторским режимима (према потреби), огољену full spectrum dominance политику, сурове војне интервенције и хладну безобзирност за неамеричке животе...

Америчко инволвирање у одређене ситуације сагледавано је искључиво у контексту глобалне идеолошке геополитичке супротстављености, често без довољне обавештености, а најчешће без имало слуха за локалне околности и изворе затегнутости који су произвели одређену кризу. У Реганово доба и касније, рат је постао легитимна политичка опција под условом да претпоставља минималне америчке губитке, "као у Ираку или никакве као на Балкану".

Још горе, такав резон је остао  и кад су нестале околности (хладни рат) које су га условљавале.

Искусили смо то, нажалост, на сопственој кожи, током низа година трагичног расапа Југославије, посебно 1999. и то никад не може бити заборављено.

Познати новинар "Њујорк тајмса" Дејвид Бајндер је почетком 2006. управо на страницама "Политике" исказао став да ће историчарима бити потребно доста времена "да се из корена промени актуелно једнострано виђење стварних узрока ратова вођених у Југославији".

На таквом виђењу и на њему засниваној политици су највише инсистирале САД. Мењање такве политике, уз ослонац на присутну критичку самосвест и демократски потенцијал и капацитет Америке, остаје нам као нада.

Да се, после фасцинације Америком, у Београду никад не понови крик очаја изражен у графиту из 1999: "Колумбо, ј... те радозналог".

Универзитетски професор и некадашњи дугогодишњи  амбасадор