КСЕНИЈА МИЛИВОЈЕВИЋ

Већина анализа положаја Сједињених Америчких Држава (САД) на глобалном нивоу и следствено томе њене спољне политике заснива се на апсолутној премоћи те земље на политичком, војном и економском плану, чиме се оставља веома мало простора за значајнију улогу осталих актера у систему модерних међународних односа. Логика премоћи силе, као најатрактивнији производ теоријског правца реализма, примењена је у великој мери и на односе између САД и Европске уније, упркос чињеници да општи респект према Унији није занемарљив.

Детаљнији преглед односа на релацији САД–ЕУ показао би уједначену стабилност у погледу привржености истим вредностима западне демократије, али и низ размимоилажења у процесу њихове примене у домену спољне политике и дипломатије. Опште су познати примери противљења већине земаља чланица ЕУ рату у Ираку, као и у основи другачији приступ Уније решавању кризе на Блиском истоку. У прилог аргументацији реалиста свакако иде чињеница да је САД своју утврђену политику спроводила без обзира на критике које су долазиле из ЕУ. Међутим, уколико се проблем посматра са аспекта саме структуре Уније и начина њеног функционисања, добија се нешто другачија слика.

Основна "слабост" ЕУ у контексту глобалне расподеле моћи огледа се у недовољно уједначеној спољној политици према трећим земљама. Концепт заједничке спољне и безбедносне политике Уније који иако се налази на константној узлазној линији, још увек у највећој мери зависи од компромиса који се мора постићи између 25 земаља чланица чији се интереси и приоритети често веома разликују. Непостојање јединствене политике и супротстављени ставови кључних земаља чланица на почетку и током ратова на Балкану из претходне деценије резултирали су у неопходности реакције САД, чија интервенција је допринела потписивању Дејтонског споразума и окончању рата у Босни и Херцеговини. Са друге стране, све мања заинтересованост САД за дешавања на Балкану и преусмеравање пажње према Ираку, Ирану и Далеком истоку омогућавају Европској унији да преузме одговорност за ситуацију на континенту и тиме ојача своје спољнополитичке позиције. Преузимање мировне мисије у Босни и у перспективи на Космету за ЕУ представља изазов способности да стабилизује претходна кризна жаришта, што је до сада, са мање или више успеха, скоро ексклузивно чинила Америка.

У односу према Србији, било би преамбициозно очекивати промену досадашње стратегије како САД и ЕУ одвојено, тако и кроз преламање њихових међусобних односа. Подршка даљој стабилизацији Србије кроз континуитет реформи и убрзан процес европске интеграције представља константу у усаглашавању политике Уније и САД према целом региону западног Балкана. Специфичан амерички елемент у том приступу може бити фокус на ширење ентузијазма у Србији за приступање НАТО-у, у коме се налази већина чланица ЕУ, која у основи подржава "атлантску" компоненту процеса интеграције. Међународна политика у данашњим условима тешко се може свести на једноставне дефиниције и пуко набрајање преосталих великих глобалних актера. У том смислу, несумњива је улога САД као појединачно најзначајније и најутицајније полуге светске моћи. То, међутим, не повлачи њену аутоматску незаинтересованост за друге центре утицаја или њихово игнорисање, већ и способност мање или више успешног прилагођавања новонасталим глобалним тенденцијама. Уколико се у том контексту посматра кретање америчке спољне политике, као и њен однос према Европи у целини, коначна оцена улоге САД не мора бити нужно негативна, већ доприноси уравнотеженом приступу који суштински фигурира и у односима САД и ЕУ у савременом добу.

Генерални секретар Европског покрета у Србији