ДЕЈАН МИЈАЧ

Када поменемо синтагму Америка и свет, онда мислимо на однос САД са осталим делом света. У овом тренутку ситуација је таква да све оно што је проблем у осталом делу планете, на неки начин се пројектује у Америци. Не постоји ниједан проблем у свету који је ван интереса САД. То је сила која је запосела нашу планету и без велике нужде не мисли било коме уступити ни педаљ власти. Ако гледамо историју стварања и постојања САД, све је ово логично. Само што наши преци нису умели да посматрају кретања која се дешавају у Америци, нису имали ни разлога јер је то био други континент. Свет је био оно што се данас зове традиционална Европа. Данас је Европа један врло проблематичан регион и он је у овом тренутку под великим надзором те Америке која је постала власник осталог дела света.

 Оно што нас занима, јесте наш однос према тој чињеници. У врло скорој прошлости ми смо припадали Југославији, а она је била једна интересантна тачка у једној великој игри неке биполарне равнотеже. Ми смо били језичак на тој ваги и имали смо доста истакнуту функцију као земља. Оног тренутка када се та утакмица завршила, наравно да ми више нисмо били интересантни да постојимо као такви. Зато смо и размонтирани, а сада овако мали наравно да нисмо занимљиви у било каквој функцији, осим да будемо мирни. Америка све сређује. Неко више, неко мање покушава да избегне ту присилу, или да заузме бољу позицију у тој констелацији, а ми још увек радимо неке ствари "уз ветар" бар што се тиче Америке. Можемо и да критикујемо Бога ствараоца зашто је створио овакав свет. Можемо да критикујемо и Америку да се понаша овако или онако, али она је контролор света и то морамо имати на уму.

Текућа пропаганда која подржава нашу политику, направљена је у циљу добијања на времену. Мислим да њима одуговлачење није од користи, али поготово не нама. И докле ћемо тако? Све што је на свету има свој век. Можда да причекамо у некој даљој перспективи да Америци буде занимљиво нешто друго, рецимо нека друга планета. Не могу да схватим како смо ми то изгубили контакт са Америком. Србија је некада била најжешћа проамеричка земља на овим просторима. Мислим да смо ми Американце више волели него било који други народ. Више него Русе, Французе... Знам да се после Првог светског рата певала песма: "Чика Пера јаше коња бела, за њим иде Америка цела, носи деци хлеба и одела". Лично се сећам Америке као једне изузетно офанзивне силе која је разорила Немачку, дошавши чак преко океана... Ми као деца добијали смо из Америке изванредну храну, рецимо чоколаду и жваке. Оданде су дошли холивудски колор филмови, џез, евергрин, рокенрол, кошарка... Све што је оданде долазило запљускивало нас је као таласи слободе, посебног оптимизма и ако хоћете као њиховa симпатијa која је била сасвим конкретна. У овом тренутку Американци нам се приказују брутални, у односу на неке наша очекивања. Изгледају управо онако како су нам се приказивали у својим филмовима. Ако погледамо на њихове проблеме са њихове тачке гледишта, онда се они понашају управо онако како треба да се понаша неко ко има сву силу овога света и сва права која из тога произилазе. Они имају свој глобални програм инспирисан профитом. Они нису људи који раде импровизовано, већ иду на за нас неразумљиве и далеке циљеве. А ми као јунаци из старог цртаћа "Калимеро" стојимо са стране и вичемо: "Неправда".

редитељ