Повлачење, напад, планирање

Неколико истраживања спроведених од 2002. до 2007. године у оквиру пројекта ,,Политика и свакодневни живот”, Института за филозофију и друштвену теорију, као и последње у низу (из 2009) које је урађено уз финансијску и организациону помоћ Задруге Respublika, реконструишу и прате осећања грађана Србије током овог узнемирујућег и болног процеса трансформације друштва.

На чудан начин ова истраживања сведоче о противречностима у односу грађана према властитом друштву, о великим очекивањима и неиспуњеним надама које се преламају кроз призму две деценије дугог процеса трансформације државе. Тако, у конструкцији властитих наратива испитаници социјални живот, а понекад и свој властити, деле на период „пре“ и период „после“ распада СФР Југославије. Период „пре“ у наративима добија обрисе симболичког имагинарног стандарда „нормалности“ живота какав прижељкују, али који у новонасталим околностима једноставно није могућ. Опсесивно враћање идеји „нормалности“ и сигурности времена „пре“ код многих испитаника има функцију психолошког сигурносног механизма који омогућава очување вере у то да „измењена нормалност” која производи несигурност и незадовољство није непроменљива. Има испитаника који кроз властите наративне стратегије универзализују искуство живота у „стању хаоса“ настављајући да примењују обрасце социјалног понашања научене у ванредним социјалним околностима на различите аспекте социјалног живота.

Једно је сигурно, сви они деле снажно осећање немоћи и немања перспективе. Ово узнемирујуће осећање производи три врсте одговора/начина реаговања/комуникацијских стратегија за превазилажење напетости коју производи незадовољавајућа реалност. То су: стратегија повлачења, стратегија напада и наметања властитог погледа на свет која актуализује феномен политичке „радикализације“ и стратегија планирања која, на жалост, има све мање присталица јер подразумева веру у могућност промене незадовољавајућих социјалних околности преко личног или организованог групног ненасилног социјалног ангажмана. И док је, како ово истраживање показује, у периоду одмах после петог октобра 2000. у наративима грађана Србије преовладавала стратегија планирања, већ друго истраживање спроведено у зиму 2004. показује пораст разочарања обимом и темпом очекиваних промена и консеквентно пораст броја оних који прибегавају стратегији повлачења и дистанцирања од актуелног политичког тока. Истраживање из 2006. болно сведочи о продубљивању ове дистанце и повлачењу грађана у сферу приватности унутар које је могуће успоставити контролу над властитим разломљеним и уништеним социјалним и политичким животом. Ови узнемирујући налази сведоче о путу и фазама разочарања кроз које су грађани Србије прошли, али и о губитку вере да ће друштво у скорије време учинити напор да на неке од њихових потреба и очекивања одговори.

И док пишем овај текст констатујем да нас је 2009. година однела још даље од „нормалности“ о којој сањају моји некадашњи испитаници. На вестима чујем да упркос наглом паду температуре ове хладне децембарске вечери протести радника на неколико различитих географских тачака широм Србије не престају; неки од њих већ више седмица спавају на прузи испод импровизованог шатора, раднице једног пропалог предузећа више од десет дана штрајкују глађу, сваког јутра, већ два месеца, док пролазим Теразијама на путу до посла чујем звиждуке радника чија су предузећа у процесу приватизације уништена… сви они, суочени са немогућношћу елементарног преживљавања, дошли су до тачке у којој стратегија повлачења постаје дисфункционални луксуз, а стратегија планирања далеки сан применљив једино у ситуацији релативне социјалне уређености и постојања функционалних институционалних механизама којима је могуће остварити лична и групна радна и грађанска права, што у Србији није случај. Консеквентно, артикулација политичких и било којих других интереса добија форму радикалних, понекад чак драматичних (одсецање прста), личних и социјалних акција у којима улози расту вртоглавом брзином.

Сасвим сигурно уколико друштво не учини напор и не отвори одређене институционалне могућности које ће бити у стању да каналишу и на известан начин амортизују нарасло незадовољство грађана, ни будућност Србије неће бити боља од ове кратке скице актуелног тренутка. То, међутим, није тако једноставно. Отварање перспективе подразумева пре свега отварање могућности запошљавања, а то је у привредном систему који не функционише компликован, можда и немогућ задатак. Без посла тешко да се ико може осећати пуноправним чланом друштва, што већину радно способних грађана ставља у непријатну позицију аутсајдера симболички их конфронтирајући са друштвом чији су део. Од ове позиције до социјалних немира мали је корак, а ко има право да на тај начин тражи „право на срећу“ и „нормалност“ живота, па, рекла бих, сви они чије су наде и очекивања изневерени, а таквих је много у Србији данас.

Филозофски факултет, Београд