ДРАГОЉУБ КОЈЧИЋ

Када је пре готово две деценије, у сумрак епохе коју је одређивало уравнотежено ривалство две суперсиле и какав-такав ауторитет покрета несврстаних, амерички државни секретар Џејмс Бејкер посетио Југославију затекао је руководство Србије потпуно неспремно да наслути обрисе света који се управо рађа. Наша геополитичка позиција била је у томе тренутку веома скупа и веома наплатива, али, за разлику од западних република југословенске федерације, није било политичког рефлекса ни храбрости да се направи профитабилни заокрет и националним интересима да предност над идеолошким. Када је уз дејтонски виски прорадила накнадна памет, геополитичка цена нашег државног простора била је толико умањена промењеним распоредом снага у свету да би свака понуда за изградњу нових односа са Америком личила на комарца који ожеднеломе слону каже:

"Натегни из моје чутуре, друже."

Током несрећних деведесетих, када су се земље увезане око Бадентерове комисије, добровољно ангажовале да буду стечајни извршиоци Брозовог политичког завештања и да  Србима скроје одело по мери комунистичког конгреса у Дрездену, ту се нашла и Америка. По многима, са ове и са оне стране океана, из несхватљивих разлога. Политичко, културолошко и емотивно бунило. Јер Америка је једина земља на свету према којој је наш народ гајио неподељену наклоност. И Америка је волела нас. Четнике и партизане подједнако. Четници су, додуше, као емигранти у новоме свету са свим својим академским звањима били мало више молери и грађевински радници, а деца комунистичких функционера фулбрајтовци. Но свеједно, када би у Београд долазио амерички председник, код хотела "Москва" једни до других стајали су испуњенога срца квартовски доушници и реакционари  које су ови потказивали кад оду у Америчку читаоницу. Кратко је трајао и бес због бомбардовања Републике Српске и наше земље. Нема мржње, само горчина. Можда су осећања у перспективи солиднија основа односа између два народа од огољених стратешких интереса. У томе елементу изједначене су снаге комарца и слона.

У самим Сједињеним Америчким Државама већ стотину година води се дебата између заступника такозване либерално-поморске геополитичке доктрине, која сваку тачку на кугли земаљској проглашава значајном за амерички национални интерес, и оних теоретичара којима је ближа континентална доктрина. По првима је снага Америке у њеној војној надмоћи, а по другима – у ауторитету узорног демократског, правно уређеног и цивилизованог друштва у коме утицај имају људи и идеје формирани на елитноме обрасцу (наш допринос у лику Тесле и Пупина), у коме нема места  имигрантским мафијама спремним да амерички углед жртвују за своје завичајне интересе. То би била Америка какву је Европи представио Де Токвил и о каквој су нам приповедали ујаци из Чикага и Питсбурга, са којом смо били раме уз раме у свакој борби за одбрану цивилизацијских вредности, и онда када смо ми били слон.

Суштинску и ненадокнадиву штету таквој Америци нанела би одлука да у решавању питања Косова и Метохије стане на страну која руши универзално важење  међународног права. Све друго испеглаће време.

Председник Политичког савета ДСС-а