Волим те, не волим те

Специјално за "Политику" од дописника Танјуга

ПАРИЗ, новембра – На отварању изложбе Жонатана (или Џонатана) Лопена у највећем париском уметничком простору "Ла женерал" прошле недеље, аутор, коме је тридесетак година, чија је мајка Американка а отац Француз, на питање овог дописника да ли је покушао да излаже у Сједињеним Америчким Државама одговорио је следеће:

"Не, нисам покушао. То је зато што у овом тренутку сувише мрзим Америку."

Са њим би се у том тренутку вероватно сложила већина присутних на изложби, који одговарају профилу младих алтермондијалиста и анархиста.

Антиамериканизам, односно одређена идеја о Сједињеним Америчким Државама као војном монструму, неправедном и расистичком, њеним вредностима заснованим искључиво на диктату новца и њеној култури која тежи да униформише свет налази овде најплодније тло.

Перцепција међуатлантских суседа у Француској је, међутим, много сложенија.

"Волим те, не волим те" однос између Француске и Сједињених Америчких Држава траје готово колико и њихови дипломатски односи, а рат у Ираку је само био повод да се он поново распламса.

Реч су тада узели интелектуалци антиамеричког сензибилитета, попут Емануела Тода, историчара и једног од бивших Ширакових саветника, који је писао о "декомпозицији америчког система", или пак главног критичара америчке спољне политике међу француским интелектуалцима, директора "Монд дипломатика" Ињасија Рамонеа, идејног творца алтермондијалистичке асоцијације "Атак" и Светског социјалног форума, неке врсте европског пандана Ноаму Чомском или Пол Мари Куто или Режис Дебре, који се, као и претходно наведении, успротивио нападу НАТО-а на Југославију 1999.

На другој страни су предводници анти-антиамериканизма, са Бернаром Анри-Левијем на челу, филозофом са репутацијом мондена, медијски веома утицајним, или Данијел Кон Бендит, потпредседник Зелених и посланик у Европском парламенту, социолибералне оријентације, или пак режисер Роман Гупил, који се прослави изјавама типа:

"Био сам за америчку интервенцију у Заливском рату. Исто и за Босну и Косово: неопацифизам је довео до интелектуалне бруке".

На политичкој сцени ствари нису ништа једноставније. Ватрени говор Доминика де Вилпена, тада министра спољних послова, у Уједињеним нацијама 2003. о ризицима рата у Ираку испоставио се далековид, а Француска је задржала кредибилитет међу арапским земљама.

Француска, међутим, тражи баланс како би обновила трансатлантске везе и у исто време је задржала свој глас.

Као главни кандидат за обнављање порушених мостова појавио се министар унутрашњих послова Никола Саркози, који је на последњој комеморацији 11. септембра у Сједињеним Америчким Државама поручио да је време да се окрене страница француско-америчких неспоразума.

Атлантиста и либерал, Саркози се тако још једном дистанцирао од свог највећег противника у сопственим, десничарским редовима – шефа државе и његових пулена, Вилпена, који је у међувремену постао премијер, и Мишел Алио-Мари, министарке одбране, који воле да истакну своју оданост деголовској политичкој традицији јаке државе и политичке дистанце према прекоатлантском савезнику.

Из ове традиције потиче идеја да је јака Европа противтежа америчкој сили, док је за Саркозија немогуће да Европа гради свој идентитет у опозицији са Сједињеним Америчким Државама.

Саркози је зато на свом америчком путовању говорио о француској "ароганцији", алудирајући на свог политичког ривала Ширака. Он такође тврди да је Француска, која је одувек широко прихватала америчку популарну културу, мање антиамеричка него њене елите.

На страни највеће опозиционе Социјалистичке партије ситуација није мање компликована.

Француска левица, која је 50-их и 60-их била под снажним утицајем комунистичких и маоистичких идеја, са филозофом Жан-Полом Сартром на челу, окренула се са бившим председником Франсоа Митераном изградњи чврстих трансатлантских односа.

Тај однос променио се са доласком републиканске администрације Џорџа Буша и ратом у Ираку. Онај део социјалиста који је био за европски устав наступао је под слоганом: "Јака Европа како би се супротставила Америци".

Сеголен Роајал, кандидаткиња Социјалистичке партије на председничким изборима, говори о потреби да се направи контрабаланс америчкој суперсили. Лоран Фабијус, бивши премијер и предводник "левљег" крила у Социјалистичкој партији, назвао је Саркозија "Бушовом пудлицом".

Победа демократа на недавним изборима у Сједињеним Америчким Државама изазвала је, међутим, неподељено одушевљење међу социјалистима, са којима би да граде трансатлантску будућност.

На десници је, пак, било оних који су изразили резерву према тези да ће се са доласком демократа у Сенат и Доњи дом радикално променити америчка спољна политика.

Однос који ће Француска заузети према својим атлантским савезницима зависиће од исхода председничких избора 2007.

За сада је неизвесно ко ће се наћи насупрот Роајалове у првом кругу. Иако је Саркози главни фаворит деснице, поред кога су Вилпен и Алио-Мари бледи, није искључено да ће се Ширак кандидовати за трећи мандат.

Корене француског антиамериканизма треба тражити и у чињеници да су Французи на међународном плану већ дуго суочени са осећањем немоћи, што је резултат промене снага после Другог светског рата када је Француска од некадашње велике силе постала сила средњег ранга.

То, међутим, није променило њен доживљај сопствене културне супериорности, који је, можда управо због чињенице да је ослабила на међународној политичкој сцени, само постао још снажнији.

Француски антиамериканизам зато често поприма форму гунђања због доминације Америке која, горда због своје моћи, не одаје признање земљи која јој је помогла у рађању.