На позорници историје

Довољно је изрећи име – Харис Пашовић – које подразумева уметника, интелектуалца високих и респектабилних вредности. Студије је завршио на Академији уметности у Новом Саду, био члан Савета и редитељ Југословенског драмског позоришта где је са "Буђењем пролећа" освојио и награду "Политике" на Битефу, 1987. године. Није одустајао од уметности и њене истине никад, па ни у време опсаде Сарајева, снимао је и документарне филмове. Међу њима је судбина Грете Ферусић, обишла свет. Проглашен за уметника године, недавно је у Београду у Југословенском драмском позоришту, два дана гостовао са "Хамлетом" продукцији у којој учествује десетак држава, а на 51. Стеријином позорју имао је запажено излагање на међународном симпозијуму "Национална позоришта и националистичко позориште". Муслиман, (мада је то, каже приватна ствар), истиче да није члан ниједне странке. Интервју "Политици", дао нам је после толико година, које су нам обострано "појели скакавци"...

.У чему је разлика између националног и националистичког у театру?

– Глорификација националног лако скрене у национализам. Позорје је замишљено као фестивал југословенске драме, а од 1991. године постао је фестивал српске драме, што мислим није у реду.Али, мислим да је Стеријино позорје на добром путу да нешто промени управо с међународним програмима "Кругови" и Симпозијум и тај профил би могао да буде репрезентативан за овај део света. Иначе концепт националне драме је у Европи превазуђен, а на Балкану још није. Народна позоришта су као неке велике фабрике, више социјалне установе него театри са 800 запослених која се гуше у репертоарској скаламерији, скупој и непродуктивној.

.Намеће се и питање после толико режија у театру, на филму и телевизији, да ли је "Хамлет" квинтесенција Вашег рада?

– Па, рекао бих да јесте. У мојој интимној процени то је моја најзрелија режија. Јер, то је најкомплексинији комад, велика "грађевина" страшна архитектура за коју је потребна људска и уметничка зрелост.

.Да ли измештање радње на османски двор, уместо у Елсинор, има и извесну комерцијалну ноту, наравно у позитивном смислу, да заинтригира што више гледалаца, јер позориште данас с телевизијом и другим медијима као да губи битку?

– Свестан сам да постоји провокација која је једнако интригантна за западног гледаоца али и за Исток, за муслимански свет, јер како то да једна западна прича може да говори нешто о њима. Мени се свиђа та прича, тај напон који је на премијери у Сарајеву, у септембру (после Тузле), тако покренула јавност да се не сећам тог времена као што је било кад су се приказивале представе "Ослобођење Скопља", "Хрватски Фауст", "Буђење пролећа"... Ми који радимо у позоришту чини ми се не радимо довољно да не изгубимо ту позоришну публику. Није публика крива што не долази, а она је жељна озбиљних представа, узбудљивог, интригантног концепта, позитивне провокације коју велики театар собом носи, оног људског сусрета који се у театру догађа. Мислим да су криви глумци, редитељи, директори позоришта који немају храбрости, снаге за велики гест, јер театар мора да буде –ризик. Ми који смо у театру морамо да се изборимо за гледаоца. Не бих да будем претенциозан, карте за "Хамлета" су скупе за наше гледаоце, али они долазе и више пута да гледају ту представу.

.Вероватно сте прочитали реакцију директора "Комеди Франсеза" у Паризу који је одбио да стави на репертоар драму Петера Хандкеа, због тога што је писац присуствовао сахрани председника Милошевића, уз образложење да је "сцена трибина". Да ли и Ви сматрате да је позорница трибина, и да ли све писце неистомишњенике треба склонити, да не кажемо неку тежу реч? Сматрате ли да је заиста театар тако опасна "играчка"

– Наравно да јесте.

.Без обзира на то што се представа игра пред само неколико стотина гледалаца једне вечери?

– Да, али она се игра много пута, на дуго време, и ту је онда на десетине хиљада гледалаца па може да буде опасно. Јер, како Шекспир, Хамлет каже: "Глумац замку нек нам дадне, у коју ће савјест краљева да падне!". То је "Мишоловка". Зато поздрављам, честитам на гесту директора "Комеди Франсеза", јер мора да постоји "гард", место када кажете да то што смо уметници не амнестира нас од наше људске и политичке одговорности. И ово наше гостовање у Београду има и политичку димензију, утолико што пре десет година овакво гостовање не би било могуће, зар не. Заиста врло ценим госпођу Радмилу Хрустановић и госпођу Горицу Мојовић које су оцениле да мора да се направи такав корак ако хоћемо да мислимо заједнички о будућности и животу у породици европских народа којој суштински припадамо. Већина нас жели да буде део те породице.

.Мало је дисонантно то Ваше разумевање и поздрављање таквим, широким културним потезима, са забраном Хандкеа, против чега су се побунили толики интелектуалци. Некако подсећате на времена паљења књига?

– Не, нећемо палити књиге, али театар је жив и непосредан, и он не треба да буде платформа где ће бити политички ставови са којима се директор театра не слаже. Али то није ствар другачије политичке опције. Дакле, Хандке је подржао једног ратног злочинца. Хандке је још 1995. писао онај чувени есеј. Шетао је по ратишту у Босну га је одвео Милорад Павић. О томе можда не треба код вас писати. Био је и Лимонов. Па има толико српских уметника чије су године живота пропале, живели су у пресији, страху, а тај исти Хандке није рекао ни једну реч у име тих људи.

.Питам Вас да ли се зна којој је опцији припадао Шекспир, и да ли је то уопште важно за уметника? И Ви сте радили у време опсаде Сарајева.

– Јесам, директор сам међународног фестивала јер сматрам да ми уметници морамо да искажемо свој став према слободи. Борити се за слободу не значи борити се и за слободу злочина. Напротив. Хемингвеј, Орвел, Ана Ахматова, која је писала поезију за време опсаде Лењинграда, Симон Вајл, Лорка... ти генијални уметници су рекли да постоји граница која се зове људска слобода, људски интегритет, и та се граница не сме прећи. Нико не сме да је пређе, и у том смислу говорим. Па морам да кажем да ни Елфриде Јелинек није рекла ни једну реч за све те уметнике на Балкану који су на овај или онај начин били жртве насиља које је над њима, њиховом интелектуалном и уметничком слободом учињено.

.Да ли бисте побројали неке?

– Не знам одакле да почнем, можда од краја. Нећу да помињем Мирјану Карановић, али ето глумац Нермин Тулић који је испред позоришта погођен и остао без обе ноге а наставио да игра у театру, ту је Сусан Сонтаг која је под гранатама радила у Сарајеву, па Ванеса Редгрејв која је играла у једној мојој представи у Сарајеву, па Дино Мустафић, до Даниса Тановића, Жалице, Срђана Вулетића, сви смо ми били у Сарајеву од 1992. до 1995. па Абдулах Сидран, па под каквим су притиском били Славенка Дракулић, па Дубравка Угрешић, Слободан Шнајдер, па овде у Београду ваша Биљана Србљановић коју су нападали са разних страна, па Мики Манојловић највећи глумац није играо дванаест година на београдској сцени...

.Али Хандке негира оно што му приписују да је рекао на сахрани.

– Па то су снимиле све телевизијске камере. Он, онда, не зна шта говори.

.Некад је Броз слао уметнике да пробију политички лед, сада то уметници чине сами.

– Тачно, ево сад је после петнаест година први пут у Загребу игран један српски писац, Биљана Србљановић, њена драма "Скакавци" као што су позвали и мог "Хамлета" и као што ћу ускоро да режирам у том Загребачком казалишту младих комад "Виктор, или деца на власти". За то треба имати храбрости.аргументе, љубави према публици ,глумцима, редитељима, писцима као што је тај корак испред учинила управница овог театра.

.А да ли се у Сарајеву игра неки српски писац?

– Игра се "Доктор Шустер" Душана Ковачевића, сигурно ћемо ускоро играти и Биљану Србљановић, она је заиста диван писац, играју се и Стеријини "Родољупци".

.Колико се код вас меша политика у репертоаре позоришта, у културу и институције?

– Довољно је да кажем да сам пет година директор међународног фестивала МЕСС-а нисам ни у једној странци. Нико ме није назвао да каже немој нешто да урадиш, мада се вероватно нису са свим слагали, али ме нико није ни спречавао.

.Ипак, био је сукоб када сте били кандидат за директора једне телевизије?

– Да, била је то велика драма пре три године и ту се политика јако умешала, али то је друга прича, а ја сам можда био превише независан. Али, страшно сам сретан због тога.

• Да ли је држави стало до културе, да ли је довољно финансијски помаже?

– Рекао бих, недовољно. Тек последњих година после великих филмских успеха нешто је боље, али кад је реч о театру, то је увек борба. Ти мали фондови су у функцији социјале.

.Написали сте да је Сарајево град 21. века, да немате лепих вести али да сте ипак-живи! Како видите будућност града?

– Драго ми је да то знате, да се то памти, треба само видети какав је летњи фестивал у Сарајеву када долазе највећа имена са свих страна света, каква је публика, како их примамо, какво је дружење. Прошле године је у жирију био најгенијалнији глумац кога знам Мики Манојловић. Остаје се по целу ноћ па кажем што је напоран овај мултикултурални свет. Много мора човек да ради, да седи по кафанама...

.Дипломирали сте и филмску режију, још нисте режирали играни филм, али јесте доста документарних међу којима је "Грета Ферусић" из 1997, обиграла свет. Прича о жени чија је породица страдала у Аушвицу, а која је затим с мужем проживела страдања у Сарајеву , опомена је која указује да човек никако да се дозове памети. Толики споменици жртвама, стратишта, а чини се да је планета у сопственој замци?

– На жалост тако је, и то се види и у "Хамлету". У људској је природи да постоје они који ће за љуску јајета у гробнице отићи као у постељу. Постоје и они други који то не дозвољавају и који се боре против тога. То не морају бити велике гесте, и најчешће су то наше тетке, учитељице, људи непримећени али делотворни. Оно што сваки човек може у свом окружењу да уради, у породици, тамо где ради, с онима којима се дружи важно је као и суноврати политички. 

.Живимо у времену када су амерички војни шатори разапети на ископинама Вавилона. Да ли заиста може да се избегне фатални сукоб цивилизације и варвара, односно нецивилизације, како сте то рекли?

– Варваризам је врло јак, фундаментализми постоје у свему. У религијама, културама, политици, у тржишту, у борби за профит, све оно што спутава човека да буде свој, слободан, персоналан. Реална је опасност да агресивне опасности победе, то је велики изазов за демократију, за интелектуалце, уметнике, новинаре... Они морају да се снажније ухвате с тиме укоштац, да не подлегнемо тим агресивним струјама око нас.