Има ли раја без змије

Већ неколико година се приватизација и у спорту спомиње као чаробни штапић. У томе су готово сви јединствени: од политичара и слева и здесна до навијача обојених свим могућим клупским бојама. Међутим, ниједна га се рука још није латила. Зашто?

Шта се ваља иза брда може да се наслути, али не и када ће да се заврши надмудривање око приватизације. Свако у том рингу, а он има много више углова од боксерског, гледа своје интересе, што, разуме се, никоме не може да се замери.

И тројански коњ је био – донација

На једној су страни они који сада воде главну реч и скупљају какав-такав кајмак. На другој – они који би преузели њихову улогу, на трећој они који треба да обезбеде прелазак на нови систем...

Ту су и бивши спортисти и они који нису имали везе са спортом, и познати и непознати, и наши и туђи... А и много свакојаких укрштања чији су конци толико танки да су невидљиви голим оком.

Залагање за приватизацију подсећа на битку за "оуризацију" наше привреде пре тридесетак година.  Као да је сама себи сврха и после ње теку само мед и млеко. А има ли раја без змије?

Само се по себи намеће питање шта ће бити с Црвеном звездом и Партизаном. Рецимо, шта ако судбина једног од наша два највећа клуба непосредно или посредно дође у руке окорелог навијача "вечитог супарника"? Или газда, рецимо, има пара као плеве, па није ушао у чувени фудбалски клуб да би зарађивао него да га миц по миц ослаби. Упоредо с тим на супарничкој страни добије у знак захвалности или купи неко изузетно уносно место.

Бајка о вечитом ривалству је лепа, спортистима можда и света, али то не мора да важи и за вернике профита. Истисне ли се једини конкурент с домаћег тржишта стиче се монополски положај за "извоз" – улазак у рудник злата звани Лига шампиона.

Наизглед, тако нешто је немогуће, али тројански коњ је одавно измишљен и био је – донација. А и ко јемчи да је на суровом тржишту конкуренција поштена?

Шта ако се страни капитал заинтересује за нашу репрезентацију, па му, на пример, преко фирме "кћерке", "сестричине" или "побратима" падну у руке "плави"? У том спорту је спонзор нашао свој интерес, па улаже и у своју националну екипу или још неку. И кад треба да се определи између кошуље и капута шта ће да превагне?

Недавно је енглески лист "Сан", чији текстови нису Свето писмо, али нису ни пуке измишљотине, јер не би преживео ударе закона, донео занимљиву вест. Спонзори су упозорили енглески фудбалски савез да ће да остане без дванаест милиона фунти ако Бекам не буде капитен репрезентације на Светском првенству у Немачкој! Ако су такве уцене могуће у колевци фудбала, постојбини професионализма у спорту, тамо где је рођен савремени капитализам, шта може да очекују слабији савези од својих доброчинитеља?

Много су нам ближе невоље с криминалом на који "велики бизнис" увек мирише. И за то има примера из иностранства, и то оног у коме политички ветрови не могу тек тако да пољуљају законе, а камоли да их преврну.

У Италији, најспортскијој земљи на свету (изузев рукомета у свим осталим најпопуларнијим спортовима њене лиге су испред осталих) банкротирала је Фиорентина, бивши државни првак у фудбалу, био је уздрман и Лацио, јер су њихове газде помешале лончиће с парама.

У стечај је отишао и некадашњи енглески шампион Лидс. Мадридски Реал, најчувенији клуб на свету, гаца по дуговима. Присталице Манчестер јунајтеда су се јавно буниле што је један једини човек, и то из нефудбалских САД, покуповао на берзи акције њиховог клуба.

А каква је судбина такозваних малих клубова и спортова? Ко ће имати интерес да их "узме"?

Кад су власнички односи у питању потпуно је по страни искуство наших клубова између два светска рата. Тада су чланови управе стављали своју имовину под хипотеку да би, рецимо, клуб добио зајам, што сада можда није поучан пример. Данас има случајева да неким клубовима или савезима прети бродолом, док њихови кормилари приватно плове на атомски погон кроз пословне воде.

Преузимање уместо оснивања

Код садашњих богаташа је изузетак да се крене од нуле, то јест да оснују свој клуб, саграде стадион или дворану. Углавном су заинтересовани за – преузимање како би могла да се преведе или схвати приватизација.

Пре Другог светског рата је било другачијих примера. Познати београдски трговац, власник робне куће, имао свој клуб који се по њему звао "Митић". У Борову је постојао Бата, клуб фабрике чувеног чешког произвођача обуће. У престоничкој Електричној централи је играчку каријеру завршио чувени фудбалер Александар Тирнанић... И то нису били усамљени случајеви.

У развијеном свету "правна лица" имају подстицај да делић зараде дају спорту, култури, школама и томе слично, јер онда плаћају нешто мањи порез, а добијају и рекламу. Нашем спорту стиже помоћ углавном захваљујући везама или мољакању.

Код нас су спортски прописи увек (већина се добро сећа социјалистичког доба) прављени с најбољим жељама. Да је њима поплочан пут у пакао може да се потврди и сада уколико се пре гласања "за" не испита има ли подводних стена, који ветрови дувају, могу ли у те воде да залутају санте леда...′

--------------------------------------------------------------------------

Комунистички модел

Када су комунисти преузели власт у Југославији угашени су најпопуларнији клубови: БСК, Југославија (за време рата се звала 1913), и БАСК (некадашњи Соко) у Београду, Грађански, Хашк и Конкордија у Загребу, Славија и Сашк у Сарајеву, итд.

Али спортисти због играња за њих нису имали никакве последице. Они су ушли у нове клубове (Црвена звезда и Партизан у Београду, Динамо у Загребу, или у обновљене као што је у нашем главном граду клуб металских радника Јадран преименован у Металац, од кога је спајањем с другима касније настао БСК, па ОФК Београд). Нови клубови су имали сву могућу подршку, али су морали сами да се боре за име, навијаче, углед...

Навијачки диктати

Спорт у свету приватног капитала нуди обиље примера за углед, али се код нас најбоље прима пелцер с лошим примерима. Тако се дошло дотле да се навијање поистовећује с "лудилом", "хаосом"... А да ли се неко сећа кад је последњи пут видео на утакмици у Енглеској упаљену бакљу?

Кад "фанови" код нас отворе уста као да се отворила Пандорина кутија. Нико да се угледа, на пример, на публику у америчкој кошарци, иако је НБА за друге ствари узор.

Данас је уобичајено да веће или мање групе "организованих навијача" постављају диктате клубовима. Некада је било другачије.

Када је фудбалер предратне Југославије Ђорђе Лојанчић сломио ногу лечење у Београду није било успешно. Удружења навијачи тог клуба је узело паре са своје штедне књижице и прикупило прилоге да оде у Будимпешту код врхунског лекара.

А ево и примера кад се навијач није слагао с клупском политиком. Београдска Југославија је била у некој врсти "сјајне изолације" према тадашњем националном фудбалском савезу у којем је од његовог преселења у престоницу главну реч водио њен "вечити ривал" БСК и који није случајно баш у то време постао најбољи клуб у земљи (првак 1931, 1933, 1935, 1936. и 1939). Када је у управу савеза ушло неколико представника Југославије један њен навијач је дао оглас у "Политици" да престаје да навија за тај клуб.