Штета од "патриотизма"

Можда се "Фајненшел тајмс" не разуме у фудбал, па је зато нашу репрезентацију, некадашњи "европски Бразил", прогласио за најгору на текућем светском првенству. Можда Бекенбауер, уљуљкан у немачко благостање, не зна какве нас муке море, па се чуди због нашег учинка. Али, ми знамо да је оно што смо постигли у Немачкој далеко од онога што желимо.

Извор наших невоља је "званични патриотизам", појава која нарочито у последњих петнаестак година попут невидљиве и нераскидиве паучине покрива све и сваког. Потпуно смо се одвикли од оштрих полемика о стручним стварима, иако је добродошла свака критика, чак и такозвана недобронамерна.

Тренерске "тајне"

Селектори, а и тренери уопште, пре би дали да им се извади здрав зуб, него да говоре о саставу свог тима, тактици, игри појединаца, противнику, итд. То, углавном, образлажу тиме да се новинари у то не разумеју. Вероватно има новинара, који не знају да је лопта округла, као што, по истим мерилима, вероватно има и тренера, који не знају колико слова има азбука.

Стручњак на фудбалском положају, а то важи и за остале спортове, "заборавља" да он не говори искључиво новинарима, него јавности. А у њој има и бољих тренера од њега, и бољих фудбалера него што је он био, и оних који се од њега боље разумеју у психологију, медицину, логику...

Можда крије од супарника? Тренери екипа против којих ће играти знају ко су му голмани, знају ко игра у одбрани, а ко у нападу и ту не може да буде изненађења. Примера ради, Роналдињо сигурно неће бити стављен на гол, нити ће Буфон бити везни играч. И шта њихов тренер има да сакрије?

Сигурно је било и тренера, и бивших фудбалера, и обичних љубитеља фудбала, који би изразили неслагање с одбрамбеном линијом наше репрезентације оваква каква је била у Немачкој, а чији се посао завршавао на 30-40 метара од нашег гола.

Наши бекови, на пример, нису имали готово никакву улогу у нападу. За то јесу потребни одговарајући играчи, али то није никаква новина. Тако је код нас пре више од 40 година играо Фахрудин Јусуфи, тако данас игра, рецимо, Александар Луковић.

Даље, требало би вероватно да се објасни и зашто је нашем тиму највећи проблем био кад има лопту? Вероватно би се и ту нашао неко да каже да је јак везни ред кључ успеха, неко би подсетио на златно доба нашег фудбала с "магичним четвороуглом (З. Чајковски-Бошков-Митић-Бобек), а сви видимо да од како је Драган Стојковић престао да игра немамо фудбалског мислиоца у игри.

Да ли такав тип играча уопште постоји код нас? Неко би за то место предложио Сашу Илића, неко неког другог, а селектор би морао да образлаже своје виђење игре па би или убедио јавност да таквих нема или би се преиспитао и усвојио нешто од других.

Затим би неко указао да би тим, који има горостасног нападача морао да има и неког ко ће да му центрира с крила, иначе слаба вајда од Николе Жигића (исто важи и за Саву Милошевића, чак и уз напомену да године чине своје). Не би то било први пут код нас да се игра тима гради на способностима једног играча. Црвена звезда је, на пример, у Џајићево време доводила за ценарфорове само оне који су могли да користе његове центаршутеве (Лазаревић, Арнејчич, Филиповић). Селектор би, такође, и ту морао да се презнојава док полемише, али би му и то користило.

Међутим, код нас се изгубило право да се преко новина предлаже у ком саставу и како треба да играмо. Сада је то недопустиво мешање у селекторове ствари (некада је то био саставни део новинарског посла). На критику, која им није по вољи осетљиви су и играчи и онда се уочи утакмица дају изјаве о "остављању срца на терен", "поштовању противника, али вери у себе" и слично млаћење празне сламе.

После утакмице се обично "честита момцима што су испоштовали договор" кад испадне добро, или се пораз објасни тиме да је "противник имао већу жељу за победом". А шта су се то наш тренер и наши играчи "договорили" или зашто наша жеља није била већа од противникове – ни речи.

"Званични патриотизам" је довео дотле да се попу не каже поп, а бобу боб. Ако се претерано хвали (сетимо се опште еуфорије због пласмана на ово Светско првенство) то никоме не смета, али ако се стави нека примедба то је "непатриотски", то је рушење атмосфере, то је подметање клипова у точкове. Селектор и неки репрезентативци се жале на сензационалистичко писање, као да није било и јаког ветра у њихова једра (на пример "Војвода Петко води јунаке на Гаучосе" на првој страници "Спортског журнала" на дан утакмице с Аргентином).

Где у Гани расту фудбалери

Оправдања званичних лица пролазе без питања која се намећу сама по себи. На пример, селектор је казао да је три године тражио по целој земљи играче који би могли да победе Аргентину и – није их нашао. Нека Аргентина буде схваћена као метафора, јер се 2004. није знало да ћемо да играмо с њом на светском првенству, него је то одредио жреб у децембру прошле године.

Али, где у Гани расту играчи кадри да надиграју Чешку или да Бразил сатерају у мишју рупу, па да најмоћнија репрезентација на свету до голова не дође надмоћнијом игром, него коришћењем неуспелих офсајд-замки? Или како то да нису разочарали ни Тринидад и Тобаго, ни Ангола, ни Еквадор, ни Обала Слоноваче, ни Того, ни Аустралија...

Гелзенкирхенску голготу смо, наводно, доживели због тога што је селектор "под притиском јавности" – издао себе и одустао од "кукавичке игре". Каква је то нападачка игра ако смо прва два гола примили кад су готово сви наши играчи били на нашој половини (неки су избројали да смо један гол примили после двадесетак противничких додавања), а трећи тако што је наш фудбалер изгубио лопту код корнер-заставице, али не противничке, него наше?

У нашем савезу се заносе да ће нам фудбал поправити разни Уефини и Фифини пројекти. Ако спавамо на то уво никада се нећемо пробудити, јер се ти рецепти праве у кухињама великих, а они сигурно неће ништа да скувају другоме да би их тај сутра претекао. Некада смо им били уз раме захваљујући томе што смо мислили својом главом, а нисмо се уздали у туђе "таблете за фудбал".

Поред отварања за полемике свих врста Фудбалски савез Србије би, пошто је он сад тај који мора на страшноме месту постојати, морао да се сети, тим пре што је обележио 110 година фудбала у нашој земљи, да су се играчи рађали на пољанчету, а њих не само што више нема у градовима, него нестају и у селима.

У разигравању за Светско првенство 1998. наша репрезентација је до ногу потукла Мађаре (7:1 у Будимпешти и 5:0 у Београду). Председник њиховог савеза, чија је репрезентација од како је гавран поцрнео била ноћна мора за нашу, отприлике је овако описао крах мађарског фудбала:

"У Пушкашево време су се од 30 ђака у одељењу сви забављали играјући фудбал. Сада се деца забављају компјутерским игрицама".

Ми идемо тим путем.′

--------------------------------------------------------------------------

И неуспешан селектор заслужује нову прилику

Једно од неписаних правила, које је тим тврђе, јесте да неуспешан селектор мора на овај или онај начин да оде. То је једна од кобних грешака.

Ако би Илија Петковић остао селектор вероватно се не би саплитао о исто камење. Наследник, по обичају, креће испочетка и мора на свакој раскрсници сам да лупа главу којим путем даље. Онај ко се једном спуштао низ то уже, други пут зна где оно пуца.

Циљ мора да се зна

Одавно је наш циљ да – стигнемо што даље. Шта то значи, нико не може тачно да каже. После шампионата се то, наравно, тумачи у зависности од резултата, као што је сада ("успех је што смо уопште отишли на светско првенство").

Сада је срећа у несрећи што више нема међурепубличких и сличних кључева, па је то права прилика да се с тим више не играју жмурке. Савез може да прогласи за циљ да једном у 20 година одемо на светско првенство. Или да је задатак наше репрезентације да буде светски првак. Или, да се подразумева да се пласирамо на светско првенство, а да је успех да будемо у четвртфиналу.