Суд без крајњег закључка

Очекивања од мишљења Међународног суда правде на питање Генералне скупштине ОУН о међународноправном утемељењу признавања независности Косова била су велика. О томе су јавно говорили политичари страна у спору. Међутим, после процеса пред МСП у Хагу, од 1. до 10. децембра 2009. године, једино је извесно да ће студенти и професори, уз питање о одлуци Уставног суда Канаде у случају Квебека, питања о мишљењу Бадинтерове комисије и принципима ЕУ за признавање нових држава, добити и ново испитно питање о мишљењу Међународног суда правде.

поднесци и сама расправа на Суду, у којој је учествовало 28 земаља, показали су следеће:

Српска делегација је тврдила да косовске институције (као ,,привремене”) нису имале право да донесу ,,акт о отцепљењу”, те да су тим чином ,,поткопани темељи међународног права”. Београд је ставио акценат на оспоравање права Косова, односно Албанаца с Косова на самоопредељење, тврдећи да је реч о „етнички мотивисаној сецесији“. Изненађујуће је то што није снажније аргументована повреда територијалног интегритета Србије. Изнад свега слабост позиције Србије је у инсистирању на сецесији која иначе није предмет међународног права. Други противници независности Косова су користили правну аргументацију да се сувереност држава мора поштовати и да фрагментација држава може бити преседан за цео свет, што би водило у хаос и нестабилност.

Приштина и државе које су подржале једнострано проглашење независности инсистирале су на новоствореном стању, на томе да је Резолуција СБ 1244 предвидела независност као исход и да су власти Косова поступиле на основу оцене Мартија Ахтисарија да је независност Косова једино одрживо решење.

Иако су и Београд и Приштина најављивали да ће мишљење суда потврдити њихову политику, то се неће догодити. Највероватније ће Суд избећи да изложи крајњи закључак јер је признавање нових држава питање суверенитета, односно одлука појединачних држава. Суд ће анализирати изложена мишљења као и услове у којима је дошло до проглашења независности. Уосталом, од Суда није ни тражена пресуда, коју не може ни да изрекне, већ необавезујуће мишљење. Због тога ће, као што су већ и најавили, Београд и Приштина прибећи тактици да, барем својој јавности, наметну своју интерпретацију мишљења Суда. Могућност различитог тумачења будућег мишљења на свој начин је најавио и председник суда Хисаши Овада, који је, неколико дана пре него што је расправа и почела, изјавио да ће мишљење бити свеобухватно, али не и једнозначно.

Приштина и њени западни спонзори су били принуђени да прихвате изазов Резолуције УН и у томе су приступили по начелу „ако не можеш да победиш, ти се придружи“. Заузврат, развили су заједничку стратегију појачаних активности на међународном признавању Косова и план за деловање после изрицања мишљења. Та стратегија се ослања на истицање по Косово позитивних елемената, а лоше стране ће се амортизовати ставом: „Тачно је да Косово нису сви признали, али битан је квалитет. Квалитет је на страни међународног признања Косова и он ће, на крају, довести и до признања од стране свих“. Циљ ове стратегије је наставак активности на међународном признању уз јачање притиска САД и њених савезника на „колебљиве“ земље.

Такође, Вук Јеремић, министар спољних послова Србије, на самом почетку ,,историјског процеса”, изјавио је да очекује да ће доношење саветодавног мишљења учврстити ,,нашу интерпретацију као преовлађујућу у међународној арени”. Уз то, министар Јеремић и, касније, председник Србије Борис Тадић, изразили су наду у отварање нових преговора у којима ће се доћи до компромиса о будућем статусу. О томе шта би била тема преговора нема јасних ставова. Но, јасно је да нових преговора о статусу Косова неће бити али да постоји потреба за преговорима о многим политичко-техничким и безбедносним питањима. Тренутни односи у владајућој коалицији у Србији не обећавају превише што се тиче ових преговора. У овом моменту је најважније да се обезбеди потпуна подршка министру полиције у остваривању споразума о сарадњи с Еулексом.

Координатор Форума за етничке односе