Петнаест судија, на коју ће страну

При крају недавне расправе пред Међународним судом правде судија из Сијера Леонеа затражио је од учесника (представници 28 држава и привремених органа самоуправе на Косову) допунско објашњење о томе како принципи (начела) међународног права дозвољавају сецесију ентитета без сагласности државе. Судије, пак, из Бразила и Марока поставили су два питања која се односе на појашњење контекста и околности који су претходили доношењу једностране декларације о независности Косова. Рок за допуну био је 22. децембар. Верујем да је наш правни тим то учинио. До сада је од 192 чланице УН независност Косова признало 65 држава (најновија признања: Нови Зеланд 11. новембра, Малави 16. децембра и Папуа Нова Гвинеја 21. децембра).

Захтев за давање саветодавног мишљења упућен суду од Генералне скупштине УН (на предлог Србије) гласи: ,,Да ли је једнострано проглашење независности од стране привремених органа самоуправе на Косову у складу са међународним правом?” Одговор ће бити усмерен, по мом мишљењу, на однос два начела међународног права, наиме, начела самоопредељења народа и начела територијалног интегритета држава у вези са отцепљењем (сецесијом) и једностраним проглашењем независности са становишта важећег међународног права (чл. 38 Статута суда). Одговор суда често је слојевит и даје се и по другим питањима изведеним из основног. У нашем случају, на пример, правна природа и домашај Резолуције Савета безбедности 1244; дозвољеност сецесије у међународном праву; правна природа резолуција Генералне скупштине УН које се баве стањем на Косову и Метохији, правна природа признања држава итд. Покаткад се суд уздржава да даје одговор на одређене делове питања, образлажући то својом ненадлежношћу, карактером постављених питања итд.

За оцену суда служиће поднесци 36 држава, коментари 14 држава (материјали су доступни јавности), јавна расправа пред судом од 1. до 11. децембра, укључујући и тражене допуне. Поднеске су дали и аутори декларације о независности Косова. Претпоставља се да ће суд јавно саопштити мишљење до средине 2010. Одлуке суда доносе се већином гласова присутних судија (укупно их је 15). У случају једнаког броја гласова, одлучујући је глас председника суда или судије који га замењује, то јест потпредседника. Судије могу да придруже одвојена и издвојена мишљења као и декларације. Овде нема такозваних националних судија ад хок.

Ради ближе оријентације навешћу да је осам држава из којих су изабране судије признало независност Косова: Јапан – председник, Сијера Леоне, Јордан, САД, Немачка, Француска, Нови Зеланд и Велика Британија. Осталих седам судија су из земаља које нису признале независност: Словачка – потпредседник, Кина, Мексико, Мароко, Русија, Сомалија и Бразил. Међународни суд правде сачињава скуп независних судија изабраних без обзира на њихово држављанство, који изражавају схватања различитих правних система.

Према досадашњем искуству, у време постојања Сталног суда међународне правде (1923–1939. година, 27 саветодавних мишљења) и Међународног суда правде (од 1945. до данас, 25 саветодавних мишљења), општи је утисак да судије гласају у складу са спољном политиком своје земље. Код доношења пресуда (које су обавезне) то је готово правило, а код саветодавних мишљења не увек.

О правној природи саветодавних мишљења суд се изјаснио изричито и са потпуном јасноћом на следећи начин: ,,Одговор суда има искључиво саветодавни карактер; као такав, он не би могао имати обавезно дејство”. Саветодавна мишљења често се наводе у доктрини међународног права с обзиром на развој међународног права, а и државе и међународне организације се позивају на њих. Своде се на политичко и морално значење, мада има појединих аутора који ограничавају њихову вредност на органе УН и међународне организације које су их захтевале. Државе не могу да траже саветодавна мишљења суда.

Иако не можемо са сигурношћу да претпоставимо шта ће бити садржина траженог саветодавног мишљења, као и да ли ће суд дати потпун и прецизан одговор, извесно је да морамо наставити са изношењем истине и држати се начела и правила међународног права. Исто тако треба инсистирати на ваљаној и јасној правној квалификацији оружаног напада на СРЈ 1999. и на одговорности за злочин против мира као и свих злочина извршених у току овог сукоба, укључујући и оне које су чиниле оружане снаге НАТО-а. Ми немамо другог избора него да се држимо међународног права.

Професор међународног јавног права